Признања и бојкоти – тешко освајање слободе

Datum: 23 феб, 2025

Прошли текст о свешетнику Богдану Шешлији из Невесиња, завршили смо помињући и комуњаре. Настављамо причу је о људима из времена пре деведесетих и разбијања Југославије. Време, када многи ,,заборавише” шта су били, па преко ноћи променише плочу и постадоше велики Срби. Као увод у ову причу, није згорег навести и неки пример. Тако, на крсну славу код домаћина годинама долазила тројица активиста Партије. Баш у време кад се пале свијеће и ломи крсни хљеб, излазили би вани да ,,запале” коју цигару. А наредне године паде комунизам. На слави код домаћина исти гости. Ту су и бивши партијци. Један од њих најгласнији устаде и домаћину ће: ,,Што не скинеш овог ћуку.” А на зиду виси Титова слика. Тад скочи један стари четник.

,,Е не скидај је. Годинама си излазио кад смо крсни хљеб ломили, а слика је ту стајала. Што тада ниси скочио и то  рекао. А сад га називаш ћуком…”

 Тако другови преко ноћи, променише капу и пређоше у ,,четнике”. Почеше да деле лекције: ко је патриота, а ко комуњара. Бусају се у прса и тако ,,доказују” своје српство и патриотизам. А да је којем од њих за време комунизма било рећи: ,,Где си, брате Србине”, не би се лако провео. Комитет би брзо сазнао. Зашто кажем Комитет? То је већ дужа прича. Ко је живео у том времену одговор му је врло јасан.

Оно најважније, у Комитету се, такође, одлучивало ко је на ,,линији Партије”. Ко добије то поверење, тај и напредује. Још ако га закачи национални кључ, оде он високо. Е ту нисам био те ,,среће”. Никако да уђем у коло – поверљивих људи. Истини за вољу, нисам се ни трудио. Одступао сам од њиховог ,,правила” за напредовање: ташна, машна, опањкавање и тужакање своје нације – Србин Србина. Највећи ефекат се постизао када у необичном ћаскању, оговараш угледне људе своје националности.  По томе су предњачили српски активисти у УНИС-овој творници ТАДИВ, безразложно нападајући Мирослава Гачића, генералног директора те творнице. Један је отишао толико далеко рекавши да је ТАДИВ српска фабрике, што је било бесмислено. Нисам се могао уздражти, пред десетак људи, сам му узвратио на ту измишљотину. Али, тај човек, са малим партијским стажом, за пет-шест година оде за секретара Комитета Партије

И тако, никако да стекнем поверење другова из Комитета. Али зато, на другој страни, на свом терену, у свом селу, на изборима за одборника (делегата) у Скупштини општине добијао сам до 90 одсто гласова. Баш тих година (1974 – 1978), водио велике акције и препородио три села са близу 1000 становника, све три националности, – Срба  40 одсто. Изграђен Омладински дом, асфалтиран пут од 5 км, затим је асфалтирано игралиште, изграђена два моста преко речице Бијеле. Вредност свих радова око два милиона тадашњих немачких марака. Реконструисана комплетна електромрежа у селу, проширен пут према српском и муслиманском гробљу. Подсећам многе завичајце на дане велког рада и слоге. Са таквим резултатима равна ми није било не само у Коњицу, већ и у Херцеговини. Али никако да постанем кадар Партије – добијем функцију или руководно радно место.

Сва моћ и власт била је у Општинском комитету (Савеза комуниста). Ту се о свему одлучивало. Прозивани су народни непријатељи, постављали и смењивали се политички функционери, директори у предузећима, школама, банкама, чак и у обданишту.  У Комитету је седео и човек Државне безбедности – као референт за послове Општенародне одбране и друштвене самозаштите (ОНО и ДСЗ). У свим месним заједницама, школама, банкама, домовима здравља, установама, предузећима постојали су комитети за ОНО и ДЗС – преко 350 људи укључено.

 Није ми помогло ни велико поверење грађана у месној заједници Коњиц шире подручје. Изабран за председника МК Социјалистичког савеза, у тој месној заједници,  са 14 села, око 5.500 становника, од Бијеле, … Бјеловчине и Угошће до Овчара. Након годину дана сам сам себи укинуо ту функцију. Та нефункционална месна заједница трансформисана је у три месне зајднице. Биран у Раднички савет, у УНИС-овим творницма, у ,,Игману” где сам сам радио, затим председник кадровске комисије, после преласка у ТАДИВ, такође, председник те комисије.. Затим, члан Општинског одбора за обележавање историјских догађаја и личности. Тад сам се уверио да постоје ,,две истине” о догађајима у Другом светском рату. Много тога се наслушао и нагледао. У редакцији општинског листа ,,Трећи март” постављао сам питање зашто је укинута ђирилица у листу. Требало је имати храбрости па то јавно рећи 1984. године.

Све послове сам обављао, са великим ентузијазмом и на добровољној основи. Стотине дана (за тих пет година) дао сам за напредак друштва и завичаја – ни динара никакве наканде.  Акције почео да водим у 24. години, а завршио у 29. Ветар у леђа ми је давала лична карта: очево име и презиме. Тако у тим младалачким годинама добих апсолутно поверење старијих мештана све три нације. Радило се коректно, по договору,  законима и утврђеном систему. Баш у то време сам и студирао на Факултету политичких наука у Сарајеву… На основу досадашњег искуства, чврсто сам уверен да млади људи најискреније и најпоштеније раде у корист свога народа и државе. Пуни су ентузијазма, а нису корумпирани. Спој младости и искуства доноси корист народу.  Зато и данашње акције и блокаде студената у Србији, потпуно подржавам.

Истини за вољу, после успешних акција, добијао сам и признања: Похвалу ,,Трећи март”, највише општинско признање, одликован Медаљом рада, примао захвалнице, дипломе. На радној акцији ,,Козара 76” тајним гласањем бригадира добио удраничку значку. (Тада сам спознао страхоте страдања српског народа на Козари 1942.) Све лепо, награде прзнања, али до неке функције или руководећег места – никако. Чак су по налогу Комитета Савеза комуниста, сакрили оглас за радно место на које сам конкурисао у РО ТАДИВ – самостални референт за информисање. Гурали су свог кандидата.

…………

 Анализирајући те догађаје са данашње дистанце, сасвим искрено, Комитет је био у праву. Нисам стекао њихово поверење. Ево зашто нисам? Почнимо редом. Прве негативне поене зарадио сам 1974. године као председник омладинске организације. На референдуму за изградњу Омладинског дома у селу један човек нам је бацио бирачку кутију пред бирачким одбором. Нисам га тужакао у Комитету. Референдум успео, а народ је осудио његов поступак – то му је била и највећа казна.  

Већ наредне године, седам дана пред отварање Омладинског дома (27. јула 1975), добих поруку из Комитета. Треба на збору омладине и мештана у селу да осудимо фракционашко деловање Николе Драганића, првоборца, већника АВНОЈ-а и информбировца. Оптужише га да је тих дана  у свом говору, пред кадетима милиције, поменуо Александра Ранковића, смењеног потпредседника Југославије. Никола доби етикету ранковићевца и фракционаша. Збор нисмо одржали, нити Николу осудили.  Коњиц мало место, све се брзо сазна, чаршија се бави тим случајем. Политичари га у луку заобилазе, прелазе на другу страну улице, јер сваки сусрет с њим може им шкодити каријери. Пратило се ко се са ,,ранковићевцем” дружи. Била је то велика храброст прошетати са Николом кроз град, попити кафу у кафани.  

Пловином септембра те године, на седници Општинског СУБНОР-а, Николу једногласно искључише из Савеза бораца. Из Партије су га такође, искључили иако се жалио Централном комитету СК БиХ. Тад сам био члан Председништва Општинске конференције омладине. Дан пред скупштину бораца, председник Бехрам Скалоња замоли ме да у име омладинске организације присуствујем том скупу, јер он ће бити ,,оправдано одсутан“. Још провера другова, да ли сам на линији Партије.   Дрвена сала у Друштвеном дому дупке пуна бораца, Николиних ратних другова. Била је пракса да представници друштвено-политичких организација града,  седе у првом реду и заступају исти став. Међутим, сео сам у последњи ред, до зида. Поче расправа, пљуште оптужбе, осуђују човека који није присутан. Посебно се истичу четворица ,,скојеваца“ Срба са сумњивим борачким стажом. Један је рођен 1931, са непуних 12 година остварио борачку пензију… Прилази ми партизанка Ангелина, носилац Споменице 1941., седе и поче причу: ,,Знаш, добро би било да ти коју проговориш у Николину одбрану. Знам да дружиш са њим, а и отац ти је био добар с њим, иако су у рату били на супротним странама. Тргох се, а што баш ја да га браним поред толико вас његових ратних другова и другарица.?!  А, ја да говорим! Боже сачувај! Е, па нисам пао с крушке! А гледам вас, нико не устаде да нешто лијепо каже о човјеку који није присутан. Одбрусих у шали партизанки. Скуп се заврши, Николу једногласно искључише из борачке организације. За говорницу не изађох, нити га осудих у име омладинске организације града. Био ми је то још један минус и ,,доказ“ друговима да нисам ,,на линији Партије“. И поред тога, са Николом сам дружио, шетали кроз град, кафенисали пред ,,Прењом“ (бивша кафана Васе Ламбића)  или на Старом пазару ,,Код Рајка Глоговца“. Тако скоро дест година, до његове ,,рехабилитације” а мог одласка у Беогард. А Србин, кадровик, који је Николу пријавио, добио је функцију у републичком министарству у Сарајево.  

Следећи минус је – организовање гусларске вечери у Бијелој почетком маја 1976. Као председник Омладинске организације, уз помоћ Душана Лозе, организовали смо гусларко вече у тек отовреном Омладинском дому. Гостовали су чланови Гусларског друштва ,,Филип Вишњић“ из Сарахјева . Пред више од 250 посетилаца гуслају: Коста Плакаловић, Тодор Ковачевић и Неђо Црњак Било је то прво јавно наступање познатих гуслара , после тридесет година, од ослобођења земље 1945 . Дуго се препричавало то вече и по томе што је по највећем невремену, облак с еотоворио, слегао се силан народ. жељни гусла и старих песама.

   У тој 1976. години догоди се још један случај. – још један политички минус. Наиме, Председништво општинске конференције омладине једногласно ме предложи за  будућег председника. Дотадашњи председник Скалоња, се није могао више кандидовати пошто је два мандата провео на тој функцији. Међутим, била је пракса да пре свечане изборне конференције, Комитет ( Савеза комуниста) да формалну сагласност о кандидату за председника омладине. Дани пролазе, нема става из Комитета. Изборна конференција се одлаже и тако скоро годину дана. А омладинац, члан Председништва, Србин, који је био задужен да тај посао ,заврши” у Комитету,  никад ми не рече зашто нисам прошао. Да ми је бар у поверењу рекао – не.. Прође време, паде комунизам, он се прихвати цркве, велики верник постаде, ни тад ми не рече зашто нисам био подобан  за председника омладине у општини.

 Не прође ни година опет проблем. Власник кафане у селу, оптужи тројицу момака Срба да су правили неред у кафани, истерали госте, задимили кафану, чак и пљували према зиду на ком је висила Титова слика, а он је још био жив. Тешка оптужба код судије за прекршаје. У име омладинске организације напишем приговор Општинском суду за прекршаје, са својим потписом и печатом. Нисмо их оптуживали већ бранили…  Колико сам тек написао биографија људима, молби за помоћ, запослење, некима чак за пријем на факултет…   

Највећи политички минус сам добио у септембру 1978. године. Бојкотован сам од Комитета на највећој свечаности, на отварању асфалтног пута у селу. Слегао се силан народ, преко хиљаду присутних. Велико славље, народ донео печену јагњад, иће, пиће,  чак 200 килограма грожђа. Телевизија Сарајево снима догађај. Село одзвања од музичког оркестра, Стјепана Зидара, који маршира и свира од Равног кука до Дома. Али нико од општинских руководилаца не излази на бину да поздрави госте и народ. А седе испред бине: секретар Општинског комитета Савеза комуниста, председник општине, Социјалистичког савеза, првоборци, угледни гости… На крају, изашао сам и захвалио се народу који је дао највећи допринос тим радним победама и једнодушно ме подржавао да се акције успешно приведемо крају. Такав случај се није догодио у политичком животу тадашње Босне и Херцеговине.

Зашто су ме општински функционери бојкотовали? Па зато што смо самостално, без консултација у Комитету урадили програм прославе. Као председник Одбора предложио сам да на збору говори Јосип Стенек, угледни професор и председник коњичке општине, који је много помогао у овој великој акцији. Претпоставимо, како би се данас неко провео због те ,,самовоље”. Неколико дана после свечаности, из Комитета почеше стизати гласови да ми се припрема казна. На крају су ипак одустали,  проценили су да није коректно да ме кажњавају, после великих радних победа св атри народа. А знали су добро колико ме народ подржава и поред великог доборовољног рада и самоодрицања: 5 одсто од месечне плате за три године, затим земљишта које је пут заузео, као и посеченог воћа. Зато сам с правом истицао да је највише земљишта одузето Ружици Зовко, а увек нас је дочекивала с осмехом и лепом речју.

Цену те личне слободе највише сам плаћао. То је први запазио Марко Вего, историчар, археолог, бивши директор Земаљског музеја у Сарајеву. У једној реченици ме, пред рођаком оценио: ,,Чедо, онај Ђурин Срето вам препороди село, али никад од њега политичар! Знаш, политичари увијек калкулишу, вуку сваки потез који им може данети само виши положај. Гледам на телевизији, ону свечаност на отварању пута у вашем селу, али нема високих функционера. Нема говора? За онакво дјело, требао бити неко из Сарајева из Централног комитета” Е откуд Марко у овој причи. Наиме, Вего је са групом археолога из Земаљског музеја, од 1956 – 1960. истраживао у Бијелој средњовековну православну цркву из 12. века, подигнуте за време српске династије Немањића. Њени темељи се и данас налазе близу српског гробља. Истраживачи су преко лета боравили у нашем засеоку (Јаковљевићи) код браће: Петка, Чеде и Момчила. После завршених ископавња Марку се свидели људи и амбијент сеоског живота, и скоро сваке године до смрти (1985) он и супруга Душанка, боравили су по седам-осам дана као гости код  Чеде – четника. Код њега је долазио, чак, на крсну славу Светог Арханђела, да види како Срби славе, а он  Хрват и члан Партије.

……………

Да наставимо причу. У селу је било и озбиљних безбедносних случајева. Тако у пролеће 1979. стиже пријава да су нека деца у селу писала пароле против Тита, а он још жив. Најтежи безбедносни случај. Истрагу је водио начелник СУП-а, као данас начелник полиције.  На крају, нико оптужен нити затворен. О том догађају сам писао у мојој књизи ,,Скривена историја…”. Док сам водио акције, било је и личних увреда… Једном Комитету ме  ,,пријави” човек да сам му рекао да ћу скинути петокраку с њега. Тачно је да сам му у шали ,,запретио” да ћу скинути униформу с њега, јер не извршава обавезе самодоприноса. Била је то прва јавна оптужба на мој рачун. Никад никог нисам тужакао, али двојицу-тројицу баш сам требао. Спорове са противницима сам сам решавао. Прво, дијалогом у четири ока, директно у чело, или на збору бирача. Свакоме је тежа казна када га оптужи сопствени народ него неки суд или Комитет.

 У то време једна анонимна пријава стигла је у Сарајево, пред Уставни Суд БиХ.  Наиме, човек из села, се жали да референдум о завођењу мјесног самодоприноса за асфалтирање пута није спроведен по законској процедури. Без обзира што је пријава анонимна, Уставни суд је реаговао. Наложио је председнику општине да достави изештај о спровођењу референдума. Општинска изборна комисија је то урадила. На крају – све је рађено по закону. А познато је да је 90 одсто грађана гласало за референдум. Занимљиво, и због такве ситнице Уставни су се оглашавао. Тад сам извукао животну поуку. Све што радиш, чини то по закону и у оквиру система, и миран сан. Е сад обрнимо ствар на данашње време. Колико је данас у Србији поднето жалби Уставном суду?  Да ли се суд оглашавао по много тежим преставкама?

…………..

Истини за вољу, испашће да стално оптужујем Комитет. Треба бити реалан. Да подсетим, у то време, у два мандата секретар Општинског комитета Савеза комуниста је био Ибрахим Вајзовић Брацо, Муслиман, мој наставник у основној школи. Врло коректно се односио према мени. Али, у Комитету је био дугогодишњи кадровик Србин, човек Службе, задужен за српске кадрове. Његова реч је била одлучујућа – којег Србина треба деградирати, а којег унапредити. Човек на дугогодишњој вези са Службом безбедности.  

……….

Једном приликом, у пролеће 1984. године, приђе ми човек за кога знам да ради за Службу безбедности. Коњиц мало место, све се зна. Занима га моје мишљење о попу Илији Топаловићу, коњичком пароху. Још једна провера да ли сам на линији Партије? Стичем утисак да је попа неко опањкао, па служба врши проверу. На крају га упитах: ,,Је ли то само за Илију, пошто ме не питате за другог свештеника?”. Он ме пресече погледом: ,,Много питаш”. Е, тек видим да је озбиљна ствар. После два-три дана сретосмо се. О оцу Илију рекох кратко у две-три реченице. Човек карактеран, прави свештеник. Народ га поштује. Међутим, видим да му моја оцена није по вољи, шта му могу. О добром човеку само истину говорити, нема се шта крити нити измишљати. Како сам му то рекао, за десет година ме никад више није упитао не само за Илију, већ за било кога. Није им се свиђала моја реална оцена о догађајима и људим.  Ништа ново, па и данас се многима не свиђа мој рад и истина коју износим. На то се и не обазирем. Време је најбољи судија.  

Баш некако у то време збио се један догађај везан за свештеника Илију Топаловића. Наиме, почетком осамдесетих година позван је на војну вежбу као резервиста Територијалне одбране. Октобар месец, јединица кренула са Борака у правцу Брадине да ,,дочека” територијалце из Јабланице. Коначили у селу Џепи. Ујутро постројавање, иде командир једнице, прозива неке резервисте да се обрију. Ту је и градски брица. Дође до попа Илије. Он не иступа из строја. Одбија наређење командира. Одричан је: ,,Не пристајем, мени  закон дозвољава да носим барду, а заклетва пред богом обавезује“. Настаде тајац. Дођоше и други официри… Поп одбија наређења. Тад се ускомешаше неки резервисти Срби, стадоше на попову страну… На крају, попа Илију вратише са вежбе, необријане браде. Многи резервисти су годинама препричавали тај случај .

На крају, и ово што ћу рећи је истина, без обзира на то да ли се то неком свиђало или не. Август 1989. године, на годишњем сам одмору у селу – дошао из Београда. Недеља је. Пред нашу кућу дођоше двојица свештеника: Шиповац и Топаловић, са њима столар Срђан Глигоревић, а трактор вози Владо Вулић. Кажу: ,,Реновирамо цркву, знамо да имаш мунике да нам даш за црквена врата.” А она сложена у фосне у гаражи, сува као барут. Наиме, нас петорица браће, пред деобу, 13 година после очеве смрти, добијемо дозволу да усечемо по пет кубика мунике (ретко ендемско дрво). Заједно усекли и поделили. Моја сложена у гаражи.  Гости гледају ону мунику. Старији брат намигује да им не дам. Како да не дам за црквена врата, а отац нам умро као члан Црквеног одбора Коњичке парохије. Пристајем, под условом да на дну врата ставе полочицу с натписом: Дар синова Ђуре Јаковљеића. Прихватише, утоварише око пола кубика и одоше. Прилази ми старији рођак: ,,Е јесу се састали, боже драги! Само одвоји попа Илију од њих…”

Прође неко време, старешина парохије ми рече да од оне мунике нису направили врата на цркви, јер је грађа била ,,вржљива”. Али после 20 година сазнадох да је моја муника завршила на једној викендици у Невесињу…

Кад је  већ прича о поповима и цркви, није наодмет ни ова. Пре скоро двадесет година, из Требиња зове Милосав Грађић, хоће у Бијелој, у старом завичају, на темељима  старе капеле (освештане  1964.) да граде цркву. Зове да се укључим у акцију.  Радо прихватам. Послао ми је и копију благослова епископа Захумско-херцеговачке епархије Григорија. Припремим и одшампам брошурицу, наравно о свом трошку, и пошаљем да се дистрибуира ради прикупљања новчане помоћи. У Требињу су отворили жиро-рачун.  Формиран је Одбор, послове води Милосав Грађић. Црква изграђена за годину дана и освештана за службу у Бијелој 2007. Евиденцију о радовима и финансијам водио је Милисав Грађић са сарадницма у Требињу и Вишеграду. И то је у реду. После петнаестак година сазнадох да су и мене уврстили међу утемељиваче цркве у Бијелој.  Крајем прошле године, добротом сарадника из Библиотеке Захумско- херцеговачке епархије добио сам копију повеље – грамате, на чему им благодарим.

…………….

Црква је освештана 2007. године. До тада, није био обичај да се организује заједнички ручак, после службе – трпеза љубави. У другим местима то је већ традиција. Међутим, многи сељани су то тешко прихаватили, наставили су по старом обичају, свако за се. Тек четири године после освешатања цркве, 2011. први пут се организује заједнички ручак. Тај ручак сам финасирао не истичући своје име. Са браћом сам ставио да је то дар потомака ђеда нам Луке Јаковљевић, накадашњег богослова. Ваљало је поменути и оца нам Ђуру који је прeминуо 1969. као члан Црквеног одбора Коњичке парохије. Такође, у помен и мајчина ђеда Стевана Шиниковића, са Борака, првог мештанина свештеника, проте у Мостарској парохији,, који је скоро 60 година часно носио крст и мантију. Све се заврши како доликује месту и помену. Међутим, два дана после службе, (2011) тадашњи свештеник, објави да је приређен свечани ручак – трпеза љубаци, али не објави које је  био организатор и домаћин тог првог заједничког ручка

Брошура о изградњи цркве. Нова црква на темељима старе капеле

На крају завичајних прича. Зашто ово пишем? Па велики труд и огромно искуство с људима,  дају ми за право да изнесем и свој став о догађајима и људима, не улазећи у њихову приватност. Добро би било кад би и други написали своје виђење тог времена, али поткрепљено чињеницима. То је био мој пут освајања личне слободе, по оној народној ,,Тиха вода брег рони”

……………

Преласком у Беогрaд, почетком 1985, указала ми се прилика да се још више доказујем на том пољу, као шеф Информативне службе у ,,21. мају” у Раковици. Имао сам велику срећу да радим у систему од 5.500 запослених, кроз који је за 60 година постојања, прошло скоро 19.000 радника из 920 места из бивше Југославије. Велико богаство радити у таквој уређеној, организованој и демокатској средини. Пет фабрика, од тога само у Фабрици аутомотра дневно производили по 850 мотора за ,,Заставу”

Као уредник фабричког листа (тираж 5.000) самостално сам уређивао тај лист. Биле су то радничке а не директорске новине. Ево чињеница: од доласка на ту функцију 1985, у наредних шест година, у 70 бројева листа, објављених на 802 стране, са 910 фотографија, било је само 8 (осам) фотографија генералног директора ,,21. маја”, а од тога је само два пута на насловној страни. Замислите, за шест година Филип Грујић, генерални директор фабрике, само два пута на насловној страни. Грујић, је као успешан директор изабран за потпредседника Владе Србије за економску политику. За два његова мандата у Фабрици, запослено је још 2.250 радника. а 800 их добило стан. У Фабрици је функционисао систем по коме се тачно знало шта ко ради и за шта одговара. Грујић је написао две књиге. У последњој ,,Била једном једна фабрика”, захваљујући се сарадницима и истичући повод за писање књиге  написао је:

,,Варницу је креснуо уредник листа ,,21. мај” Сретен Јаковљевић свечаним бројем  у мају 2008. године, којим је обележен последњи велики јубилеј фабрике. Био је то позив да се сачини запис као спас од заборава, јер другог спаса више није било.”

За данашње прилике, када страначки лидери не силазе са насловних страна медија, непојмљиво је поређење са оним временом,  чак је више бајковито. Комплетан мој текст о том времену, под насловом ,,Радничке, а не директорске новине” објавило је Удружење новинара Србије на свом порталу, а пренела ,,Цензеловка” из Фондације ,,Славко Ћурувија”. Зато позивам данашње коментаторе и аналитичаре, медијске стручњаке, да прокоментаришу овај феномен – за шест година, у седамдесет бројева листа, генерални директор само два пута на насловној страни, а фабрика међу најбољима у Србији, и још ме директор хвали.

Била ми је част да (1989)  заједно са уредником ,,Политике” и других медија,   примим ,,Мајски цвет”,   награду за објективно и професионално информисање. Била је то једна од најпрестижнијих награда у Београду. А годину касније Скупштина удружења новинара Србије изабрала ме у Комисију за пријем кандидата у то Удружење. Председник је био Владо Мареш, уредник Другог дневника ТВ Београд.

………….

Почетком деведесетих године уведе се вишeпартијски систем. Странке и покрету никоше као печурке после кише. Срби се почеше делити. И у Фабрици је та ,,подела” узела маха. Велика срећа, што се законом о странкама није дозволило формирање партија у предузећима. Чак су то предлагали и неки данашњи страначки лидери. На седници Владе Србије један глас пресуди, па странке не уђоше у предузећа. Био је то глас Филипа Грујића, потпредседника владе и бившег директора ,,21.маја”. У таквом амбијенту, не улазим ни у једну странку, иако сам имао више понуда и прилика. Не желим да учествујем у тим српским поделама. Том принципу сам остао доследан до данас. И синдикална организација се дели. У ,,21. мају” поред Самосталног (државног) основан је Независни синдикат металаца Србије. Лидер му је Милан Николић, управник производње у једном погону. После првог радничког бунта, похода радника Раковице пред Савезну скупштину – 4. октобра 1988. године, зову га ,Лех Валенса”. Жестоко је нападан од владајуће партије (СПС-а). У априлу 1992. одбих ,,писмо читалаца” писано ван фабрике, да објавим у фабрчком листу. Текст о Милну, пун неиситина и пљувања по њему. Иако се у многим стварима нисам слагао с  његовом ставовима, текст о њему нисам пустио у штампу.  Да сам то учинио не би га опрали ни Дунав ни Сава. Али, на седници Управног одбора Холдинг компаније затражена је моја смена. Напустио сам седницу, ипак су крају одустали од смене.

Тих година, Фабрика улази у тешку кризу: рат у окружењу, избеглице, санкције, плате касне, стални штрајкови. Драстично опада производња, некада моћна фабрика све више пропада. За време НАТО бомбардовања 1999. више пута је директно погођена и оштећена. Криза све дубља. Плате касне и по пола године. ,,Сналазим се” захваљујући колеги Жонкију из Владимираца, радим за тезгом на Каленића појаци, продајем димљени сир, јаја, херцеговачки торотан … Преживљава се с муком. Као бомбардованом предузећу, Влада Србије је понудила програм подршке у оснивању  малих предузећа. Почињем од чистог папира. Пројекат за оснивање штампарије, издавачког предузећа ,,ДМБ Графика” прошао рецензију.  Од 15 пројеката из Фабрике само је ,,Графика” прошла све процедуре и добила кредит од Фонда за развој Србије. Директор сам тог друштвеног предузећа. Требало је набавити опрему, покренути производњу и борити се са конкуренцијом, а Београд пун штампарија. И та криза је преброђена. Штамаприја позитивно послује, плате запосленима, порези и дориноси се редовно исплаћују. Али, дође та пљачкашка приватизација. Агенција за приватизацију Владе Србије огласи продају ,Графике”. Велика конкуренција, на јавној аукцији, осам кандидата. Купи је тајкун по шест пута већој цени од почетне, 250.000 евра за дан леже у буџет Републике Србије. Ми запослени ни динара од тога не добисмо. Купац је непознати тајкун, после две године, прекину делатност и фирму продаје власнику дрогерије. А ја са 38 година стажа на Биро за запошљавање.

Наравоученије, за оно тајкунско време, најгоре су прошли поштени људи који су домаћински радили. Да сам фирму увалио у дугове дугове, постала би безвердна за озбиљну продају. Тако су ,,успешни директори” у договору са тајкунима куповали пропале фирме,  у мом случају остадох без посла.

Опет крећем из почетка. Покрећем и оснивам локални лист ,,Чукарица Раковица”  Пре тога Графика је издавала ,,Раковичке новине”. На Чукарици нико не издаје локалне новине. Покушавамо један лист за две општине. Успели смо. Читаоци прихватише лист,  затим, основне и средње школе… Ученици су имали своје 4 стране, објављивали своје радове.  Било је то у време власти Демократа (ДС и ДСС). Преко листа сам се упознао  са Драганом Тешићем, председником општине Чукарица, пре тога никад ни чули нити видели. Исто као и са његовим наследником Миланом Тлачинцем. Срећна околност је била што су по професији били историчари.  У Раковици је ишло лакше.  Некада, до 1974 . и Раковица је била у саставу Чукарице. Од општина нисмо добијали донације. Са њима се пословало по тржишном принципу.  Ми њима по 800 примерака листа, пута 50 динара по примерку, уз фактуру и отпремницу. Коректно су плаћали, тако се радило скоро десет година.

Почетком 2012 после локалних изборадолази до прекомпоовања власти на локланом нвоу. Прво у Раковици СНС (бивши радиклаи) преузимају валст од Демократа (жутих). На Чукарици годину касније.  Тада се суочавама са низом тешкоћа и изаова у припреми листа. Као да уређујем лист за четнике и партизане, један страна једнима, друга другима. Руководство Раковице хоће лист за своју општину.  Штампамо нови лист под називом ,,Наша Раковица” Направисмо неки договор, мало су захтевни, да фотографије руководсттва општине буде на свакој страни.  Круне ми извојевану слободу. Да самостално уређујем новину. Али не иде, издражао сам седам бројева.  Даље се више није могло.  Не желе било какву везу са прошлости. Лист престаје да излази.

Почетком 2017. године  покушавам поново да покренем лист. Челници општине прихавтише. Лист оштампан по договору и на професиналном новоу. Али само Раковица уплати 50 одсто од договореног тиража. Чукарица ни динара иако је лично обећао председник СНС Раде Петровић. Тако остадох кратак за 120.000 динара. Помоћу реклама покрио сам трошкове штампе и некако дугове измирио за тај број.   После изласка листа господин Петровић, ни да се јави на телефон, иако сам се њим договарао. У листу је на његов предлог објављена фотографија – Раде са патријархом Иринијом. Лист је поново угашен. Да сам приступио најмоћнијој странци не би био угашен. Стекао сам утисак, а тако се и причало, да је налог за престанак сарадње дошао ,,одозго”.

 Очекивао сам да ће нова власт издавати свој локални лист у складу са својом уређивачком политиком. Што би било сасвим нормално. Међутим, од тога ништа. Ево већ 12 година у две општине не излази ни један локални штампани лист. Издавали су своје страначке пропагандне билтене. Нажалост, недавно је Бранка Чечен, бивши директор Центар за истраживачко новинарство, на једној ТВ, изнео поражавајућу чињеницу. У Србији су угашени скоро сви локални штампани медији. Он то назива великим злочином. На крају, највећи губитници су грађани, јер су се навикли да  ,,своје“ новине у којима су могли на једном месту наћи: информације о свој општини, улици, школи, комуналним проблемима, спорту у својој околини, приче о обичним грађанима…. Чињеница је да су локалне новине биле најбољи хроничари догађаја у тој средини, а служиле су чак и многим истарживачима из многих научних дисциплина за научне радове.  

На крају, после свега  нема предаје. Латио сам се свога заната и објавио три књиге, историјске теме,  у тиражу од  2.000 примерака. Опет сам се изборио за своју слободу коју сам скупо платио.   

Сретен Јаковљевић

Извор, Стара Херцеговина

Фото, Стара Херцеговина