ПРОТА МИЛОВАН ГЛОГОВАЦ

Datum: 25 феб, 2024

Ових дана, опростисмо се од проте Милована Глоговца, Херцеговца, панчевачког пароха у пензији, духовника манастира Ваведење у Београду, оца Небојше славног глумца и великог човека, кћерке Бојане и деде четворо унучади. Имао сам част да се упознамо пре 32 године, баш ових фебруарских дана 1992, у Дому омладине у Београду, на оснивачкој скупштину Удружења Коњичана и промоцији моје прве књиге Отргнути од заборава.

 Иако Невесињац из Драмишева, дошао је међу Коњичане, јер га вежу лепе успомне за тај крај. Скоро, своје прве свештеничке дане службовао је у Коњицу у цркви Светог Василија Великог.

Време је пролазило, понекад би се виђали на неким скуповима. Пријатно сам се изненадио кад је дошао у Руском дому у Беогарду, на представљање моје књиге СКРИВЕНА ИСТОРИЈА, у октобру 2022. Наравно, књигу је добио као скромни дар моје маленкости. Пет-шест дана после тог скупа, коме је присуствовало око 280 посетилаца, позвао сам га телефоном да му се захвалим што ме удостојио својим присуством.

,,Баш добро, кад сте се јавили, сутра долазим у Клинички центар на неке прегледе и радо би да се видимо на кафи. Тако и би. Сутрадан, у првом кафићу настависмо наше старе приче.  Добро се држи, мало га плућа ,,зезају”, кроз шалу објасни своју бољку. Персира ми.  

,,Извинте, прото Миловане, дуго се познајемо, млађи сам, не приличи да ми персирате!

А прота ће: ,,Станите мало, знам добро шта говорим, Вашу књигу сам почео да читам, урадили сте велико дело. Имате од мене благослов и наставите тим путем”.    

И род смо, моја баба, мајчина мајка је од Глоговаца, из истог братства, чији је корјен у Глоговцу на Косову и Метохији. Братственици су прво доселили у Билећу, затм шесторица браће крену пут Невесиња и коњичке жупе. Двојица су остала у Драмишеву, а четворица стигла у околину Главатичева. Баба ми је рођена на Чичеву. Мало смо претресли наше братство.  

После велике трагедије, одласка сина Небојше, великог глумца и човека, убрзо је остао и без супруге Милене чије срце није могло да издржи  болест и вечни одлазак сина јединка. Тешка је то прича. Мало шта питам, слушам мудрог старца – великог духовника. Мало говори а много каже.

Пребира сећања из својих првих свештеничких дана, далеке 1968. године.

,,Тек што сам рукоположен и постављен за свештеника у Требиње. Владика ме привремено, премести у Коњичку парохију да вршим службу и замењујем болесног проту Недељка Мијановића.  

,,У Коњиц сам дошао почетком новембра 1968. године. Долазим у непознат крај, тек се оженио. Први проблем где становати. Ко ће примити попа у своју кућу? Помогао ми је Рајко Глоговац, род из нашег братства, конобар и власника кафане ,,Код Рајка” на Старом пазару. Сместио ме код зета Тодора Каришика и сестре Радмиле, у Пољу више ,,Игмана”. Одох у подстанаре поред три црквене куће у којима су заштићени станари – четири породице. За оне прилике биле су то добре куће, нарочито она средња до цркве, на спрат преко сто квадрата у њој су живеле две породице.

Много ми је помогао и Радован Ћурић, тада председник Црквене општине коњичке парохије, а комшија ми. Коњиц ми је остао у лепом сећању. Кад сам дошао била је велика хладноћа, што би наш народ рекао сува студен. Али наишао сам на једну топлину верујућег народа. Пријатно сам се изненадио како ме коњички Срби дочекаше, а свега их је 15 одсто у тој комуни. У селима ме примају у скоро сваку кућу, још непознат поп дошао из далека. А било је то време тешког комунизма, замислите 1968. година. Није баш тако било у неким другим крајевима наше епископије. Био сам кратко, два-три месеца и вратио се у Требиње.

После мене у Коњиц је дошао млади свештеник Богдан Шешлија из Братача, код Невесиња. У Дувну је служио десет година. Од 1959 до 1969. Био први стални свештеник у том крају.  Од 1945 скоро петнаест година нису имали сталног свештеника. Био је то партизански и сиромашан крај, а мало Срба. И успео је да врати српски народ вери и цркви.  

Баш док сам боравио у Коњицу  снимао се филм Битка на Неретви, на Старом пазару, испред кафане Рајка Глоговца и Ватрогасног дома. Био је то за те прилике велики спектакл. Народ је данима препричавао догађаје са снимања, те како су видели Бату Живојиновића, Љубишу Самарџића, Бориса Дворника, Милену Дравић…  То је тада била главна атракција..

 Још смо једном кафенисали и људовали. Претресали да ли је поп издао Мијата,… У тој причи никад краја, Али и никад повишен тон, или тешка реч, чак и о онима због којих је, не својом вољом, премештен из Требиња и Захумско-херцеговачке епархије у Панчево. Такав је био прота Милован Глоговац од кога се имало шта чути и научити. Вечни му мир и покој души..

Сретен Јаковљевић

Извор, Стара Херцеговина

Фото, Стара Херцеговина