Прва хармоника у селу

Datum: 13 авг, 2023

Или како је Шћепанија с Дуга купила хармонику сину Моми

Почетком педесетих година прошлог века „Игман” и друга коњичка предузећа широм отворише капије младима са села. Многи из опанака ускочише у ципеле. Почеше се мeњати ношња, навике и обичаји. Брзо је прихватана свака новина. Уместо на сијела и прела, ишло се на игранке и журеве. Коло које се није могло повести без двојница и фруле, (свирале и дудука) све више je дрмало уз хармонику. И сватове је запљуснуо модернизам. Уместо да пред младине дворе стижу сватови на разиграним коњима, сватовска песма орила се на каросерији камиона. И ту је било дилема и проблема ко ће у кабину: млада и младожења или стари сват и кум. Млађи су и ову битку добили. Тим поводом Мићо Антић из Идбра спевао је гусларску песму о сватовима у Бијелој у којима стари сват излази из кабине и скаче на каросерију.

„Објесио Јово своје брке,

на камион скаче трке“.

Касније, кад је Јово саслушао песму, добро га је наградио. Мића каже да је за те паре одело могао купити.

Дође време да без хармонике нема весеља. У граду су почели свирати и млади средњошколци. Један од њих, Драган Стојковић Босaнац, гимнaзијалац, наступао je на многим приредбама и прославама. Дружио је и са сеоcком омладином. У зиму (1968) наступао је за омладину Бијеле, свирао у селима где су давалe приредбе. Драган је касније постао познати хармоникаш, композитор и продуцент на просторима биших југословенских република.

На првој хармоници у Бијелој засвирао је Момо с Вукића Дуга (Јаковљевића). Набавила му je мајка Шћепанија, која је са својих шесторо деце и инвалидом мужем Гојком била једини хранилац породице. Кириџијала је с коњем, прегонила сено, дрва продавала, сналазила се. У летњим данима знала је да порани у Раков Лаз и за лада у град стера товар леда посластичарима за сладолед. И сама је носила тешко животно бреме како је знала и умела, никоме се није јадала нити другог оговарала. Када би је упитали како си, рекла би: „ Фала богу, добро, може се, нека је само од бога здраво“. Увек веселе нарави и орна за причу и шалу. У пролеће, када је храна и богатијима била на измаку, на понуду рођака да деци потера кромира и осталих намирница, прозборила би: „Фала драгом богу, имам свега“. Нећкала би се, али понуду из Петкове и Момчилове куће није могла одбити. Што би народ рекао: „Богат је онај коме мало треба“.

Тежак живот оставио је дубоке ожиљке на њено крхко здравље и живот које је носила 50 година. Па ипак, дочекала је да ожени најстаријег сина.

А што се тиче Моме и његове хармонике, мало се у почетку кочоперио. Био је на гласу. Када би се омладина састала у малој учионици старог Дома, жељна песме и игре, молили су га да им свира. Нећкао се, затезао је, хоће да га цуре моле. Али када би га рођак Митар, будући му кум, прекинуо: „Момо, доста је било, улази у коло и свирај“, коло би кренуло, а песме се певале.

Сретен Јаковљевић

Фотографија хармоника са Википедије