ПЕРО И МЛАДЕН

Datum: 23 авг, 2024

Недавно, на вечни починак одоше двојица наших Коњичана. Прво, Перо Тодоровић, из Челебића, а затим Младен Глигоревић из Брадине. Обојица остадоше у лепој успомени за сећање и памћење.

Перо Тодоровић, рођен у Челебићима 1938. године. Као добар ученик, даровит за технику, лако завршава занат за мелеталоглодача. У коњичком ,,Игману”, војној фабрици, постаје запажен мајстор свог заната. Један од најбољих металоглодача (металофрезача). Стручњак за израду хипоидних и конусних зупчаника. На истој машини провео је више од 20 година. Колико је био цењен као мајстор, наводимо један пример. Омер Залихић, машински техничар, познати стручњак, иноватор, стално се бавио неким новим проналасцима. Перо би му радио разне алате. Било је правило да урађени предмет контролише Служба техничке контроле. Омер би добацио. ,,Каква контрола!. Што Перо Тодоровић напарви на фрезерици и Шћепо Јаковљевић на стругу – ту нема контроле. Све је у микрон тачно.

Занимљиво, Перу сам познавао скоро 55 година. Често долазио код њега за машину. Тад је важио за човека са највише прочитаних књига. И историчари су могли да му позавиде. И још једна занимљивост, све своје радне налоге је потписивао искључиво ћирилицом – пуним именом и презименом.

Тешко му је пало разбијање Југославије, 1992. године. Био је при крају радног века. У априлу те деведесет друге, у његовом селу, понови се слика страдања народа из 1941. Српски народ из Челебића се масовно, под притиском и надзором муслиманско-хрватске власти, колективно иселио на Борке – српску територију. Перо је остао у селу, верујући да има људи и на другој страни. Међутим, десетак дана касније, био је ухапшен, пребијан и стицајем околности избегао одвођење у Груде – хрватсли логор за Србе. У својој кући је више пута малтретиран, пребијан и понижаван. Често се крио ван куће, чак је један дан преданио у тек ископаној и бетинираној гробници, поред челебићке цркве. Чим је дочекао прву прилику, преко ,хрватске” везе, излази на српску страну. На Борцима је остао са својим народом и  дочекао крај рата као борац Друге лаке пешадијске бригаде Војске Републике Српске. Крајем 1995. године,  српски народ у коњичком крају, поново доживљава егзодус. По Дејтону тај крај припаде муслиманско-хрватској федерацији. Крену нова селидба  и ново избеглиштво. Са својим народом се скрасио у Вишеграду – у колективном центру. Касније је добио монтажну кућу и са својим супругом Драгицом, која премину два месеца пре њега, дочекао дубоку старост. Окружен пажњом сина Александра, кћерка Оливере и унучади, заврши свој часан живот и оде на вечни починак.

………………

МЛАДЕН ГЛИГОРЕВИЋ, рођен у Брадини 1960, Представник је млађе генерације. Као млади конобар за тај посао био је ко рођен. Увек ведрог духа, пун неких врцкастих прича и догодовштина, радо виђен и међу старијим људима. Грађански рат у БиХ (1992.) га затече у најлепшим годинма, као и стотине хиљада младих људи, и прекину им младалачке снове о љубави и безбрижном животу.  Страдање Брадине,  логори, избјеглиштво, патње свог рода и народа, тешко му је пало. Међу првима ступио је у редове Војске Републике Српске. Са Кисера и Борашнице посматрао како му Брадина, по други пут страда и гори на Петровдан 1992. године

После Дејтона (1995.) као и хиљаде његових сународника делио је избегличку судбину и све почињао из почетака. Али у свакој прилици није се одвајао од своје хармонике, песме о радном крају и завичају. Са сестрама  Горданом и Бојаном се скрасио у Београду. Засукао  рукаве, и почео све из почетка. Отворио трговачку радњу. На Зеленом венцу продавао све за опремање стана, од завеса до постељине. И не само то, онај његов ћошак пијаце, постаде место окупљања Херцеговаца и Коњичана. Многи су долазили да ,,убију време” и чују од Младена неку нову шалу и досетку из завичаја.  

Али, пре годину дана, карцином, та опака болест га наче. Његови другари и познаници, са свих страна, скочише, да му помогну да се излечи. После успешне операције, стекао се утисак, да је победио ту опаку болест. Вратио се старом послу и своме друштву.

Али, опака болест не мирује. Поново букну и све више узе маха. Младен окружен пажњом сестара Бојане и Гордане, на чијим рукама умрије, оде у 60 години, у пуној снази, ведрог духа. Његов одлазак тешко је пао и његовом брату, снаји и тројици братића у далекој Аустралији. Нама, који смо га познавали, остаје у сећању његов ведри и насмејани лик.    

Сретен Јаковљевић

Извор, Стара Херцеговина