Неђељко Неђо Магазин – скромност му је велика врлина

Datum: 28 мај, 2025

Пре петнаестак дана упокоји се Неђељко Неђо Магазин, наш Коњичанин и Херцеговац – оде међу бољи свет. Отишао је у 75. години, тихо како је и живео, а био је јавна личност још пре 40 година. Сушта супротност овим данашим, ,,народним спаситељима, прелетачима и  бизмисмена”. Због тога, данас, у ово време лажи и простаклука, треба добро отворити очи кад се говори и пише о људима.  За Неђу  двојбе нема – своју биографију је часно писао и стицао својим радом, скормношћу и ненаметљивошћу.  

Познавали смо се више од 50 година. Радили у истој фирми – у коњичком ,,Игману” – Унисовим творницама. Нисмо се нешто посебно дружили, али од првог сусрета до последњег виђења увек исти однос – коректан и људски. То ми даје за право да га што објективније представим. И заслужио је! Прави пример за младе генерације, да спознају како је у сурово време,  било тешко бити човек и такав опстати.  

Скоро двадесет година Неђељко је провео у ,,Игману”, у Алатници. Радио je као КВ металостругар. По радиности и скромности цењен је од својих колега и руководилаца. Радо је биран у многе самоуправне органе у фабрици. Кроз живот је корачао  достојанствено, степеница по степеница, ништа брзо и на пречац. Прво, у омладинској организацији,  затим  у радничком савету, па секретар партијске организације. Резервни је официр.  Али радно место није напуштао, ни онда када је избаран (1982.) за председника Општинског комитета Савеза комуниста. Функцију је обављао волонтерски. И даље је радио као пословођа у Алатници. Партијску каријеру није градио: празним говорима, лупањем шаком од сто, бусањем у груди доказујући оданост Партији. Није, као што су чинили многи каријеристи и скоројевићи, и тако брзо напредовали на партијској лествици. Напротив, Партија  је јурила њега, желећи да у својим редовима има што више таквих као што је Неђељко – поштених и скромних.

Свој углед је стицао радом, као врстан мајстор за машином. Награде је освајао и признања добијао на многим такмичењиам металских радника. Победник је на више општинских такмичења. Међу најбољима је био два пута на Републичком, и два пута на савезном – Југословенском такмичењу металаца.  

 Баш у то време, добро сам познавао и ценио његов рад. Врсници смо. Као омладински активиста у општини, водио сам акције на препороду свога села, одборник (делегат) у Скупштни општине, новинар фабричког листа и сарадник у општинском листу ,,Трећи март”. Добро познавао многе људе, вредне и поштене али и оне који су брзо “напредовали” на политичкој скали или руководној функцији. И то ми даје за право, да пишем о људима у том времену.  О људима који су тада били познати и призанти. Познaт може бити свако, и преварант и криминалац. Али признат, не може свако. А Неђо је управо био у том соју, признатих људи. Цењен од првих сарадника на свом радном месту, од комшија, грађана у општини касније и у Републици када је изабран за извршног секретара ЦК СК БиХ, крајем осамдесетих година. Али, баш у то време над Југославијом се надвише тмурни облаци кризе и подела.  Разбише је, а у Босни и Херцеговини 1992. године изби крвави грађански рат.  

Рат га је затекао у Сарајеву. Успео је 1994. године са породицом да изађе из града на српску територију. Остао је са својим народом, прикључио се српској војсци у одбрамбено-отаџбинском рату. И ту је доказао своју скромност и патриотизам  

Крајем рата 1995. са породицом се пресељава у Нови Сад. У новом пребивалишту, Неђо и  супруга му Зага, са кћерком Сандром и сином Бојаном преживаљавају тешке избегличке дане  Није посустајао, латио се свог старог посла и заната. Радио је као металостугар код приватника. Часно зарађивао свој хљеб. У породици сложно раде и сналазе се у том суморном времену. Успели су да постану свој на своме. У политичке воде и странке, у тај глиб, није улазио. Остао је привржен породици до вечног починка. Супруга му Зага је преминула пре годину и по дана. Окружен пажњом деце, унучади, браће и њихових породица, на вечни починак је отишао са дужном пажњом и поштовањем.  

Дакле, живио је животом часног човека. Само један податак. За педесет година његова рада и јавног деловања није иза себе оставио ни један скандал нити аферу. Није улазио у те мутне неморалне воде.

Што народна каже, имало је од кога да му и дође. Отац му је Ђорђо, ратни војни војни инвалид и дугогодишњи службеник у општини. Изнад свега људина. Као портир  дочекивао је људе и госте. Својом шалама и досетака уносио им расположење и ведрину, што би данас рекли позитивну енергију. И њега сам добро познавао. Често сам као омладински активиста, одборник (делегат) и новинар свраћао у општину. Увек би по коју ,,прозборили и пребили”.  А кад би петком око подне долазио дочекивао би ме: ,,Шта је, опет нека приредба. Само радите, на вама младима свијет остаје”. Наиме, о чему се ради? Тада је било правило да се за свако одржавање приредбе, културног садржаја, достави обавештење у општинску службу – одељење за културу, да се упознају о програму приредбе.  Није то била нека цензура, нису утицали на наш програм, јер смо га јавно плакатирали. Чак су нам гостовали и познати гуслари сарајевског друштва ,,Филип Вишњић” – у то време.

Нажалост, Ђорђо Магазин, Неђељков отац, весељак, ратни војни инвалид, учесник партизанског покрета, паде као прва жртва грађанског рата у коњичкм крају – 2. маја 1992. године. Уби га момак, муслиман, познати Чомага, код Српске православне цркве, док је поправљао врата опљачкане цркве. Без икаква повода, уби човека у 65. години, пензионера и ратног војног инвалида. Зато  је остала прича да је убијен само зато што је био Србин.

На крају, био би грех, не спомињати овакве људе, обичне, скромне и домаћине,  као што су били Ђорђо и син му Неђо. Такви су, прави пример, за приче о људима који се дуго памте и  чувају од заборава.

Сретен Јаковљевић

Извор Стара Херцеговина

Фотографије из личне архиве породице Неђе Магазина