Како су у срећна времена, Ђуро и синови препородили свој завичај
Datum: 13 апр, 2026
Пре пола века, у недељу 4. априла 1976. године – одржан је историјски референдум у три села коњичке општине: Горња Бијела, Младешковићи и део Јошанице. Заводи се месни самодопринос за асфалтирање пута у селу дужине од пет километара. Постигнут је рекорд по излазности и гласању – 90 одсто ЗА.
Референдум је по много чему био специфичан. За данашње прилике – историјски. Ово намерно истичем имајући у виду данашње време, у којем похлепа, грабеж, лаж и полуистина царују. Све је постало ријалити. Најуносније занимање је лепљење етика на челу противнику – заслађене простаклуком и увредама. Брише се прошлост, све почиње од данас. Тако се лакше манипулише људима и истином.
Велики успеси у специфичном селу
У чему је посебна специфичност тог референдума. Па, спроведен је у та три села са око 1.000 становника, све три националности: Срба и Хрвата по 40 одсто а Муслимана 20 процената. У Другом светском рату село је подељено: Хрвати и већина Муслимана за НДХ, а Срби за краља и отаџбину. Тако су само двојица мештана, на крају рата, 1945. године, из рата узашли као партизани. Сељани, нису радо прихавтили нову комунистичку власт. Многи су одбијали да уђу у Земљорадничку задругу и због тога су робијали. О одметницима да и не говоримо – пуно их село. Последњи четнички одметник, Михајло Ненадић, мештанин крио се до 1957. У току рата био је командант Таковске четничке бригаде, затим Летеће бригаде у Првом равногорском корпусу капетана Звонка Вучковића. Село га је чувало шест година, није га издало. После је прешао у други крај – горњи ток Неретве. Предат је УДБ-и. у јесен 1957. Осуђен онолико година колико се крио. У селу су виђани и усташки одметници, чак 1962. године. У тим акцијма учествовале су и једнице ЈНА.
Е сад, у таквом селу у марту 1974. године ме изабраше за председника Омладинске организације и Одбора за изградњу Омладинског дома. Председник у 25. години, ванредни студент, а нисам био члан Савеза комуниста, нити ко у мојој породици. Сећам добро тог избора. Збор бирача. Расправа, сеоска надмудривања и сумњичења. Једни тврде: ,,Нема од тог посла ништа, неће се дом направити … Али устаде Фајко, председник Удружења бораца, који је у току рата био на супротној страни оца ми. Прво је био за НДХ, па на крају рата за Тита. Отац ми од почетка до краја за краља и отаџбину. И он поче причу: ,,Другови, завршиће се акција. Сто посто. Знате, ко је води,… Ђурин је он син”. Заиста, било ми је чудно шта рече. Како је време одмицало, његове порука је била све јаснија. Значи, име мога оца, већ покојног, била је гаранација да ће се Дом изградити.
Дом направисмо и свечано отворисмо 27. јула 1975. Тим радом стекосмо велико поверење како у селу тако и у општини. У медијима смо присутни. Два пута је Сарајевска телевизија долазила у село. Постадосмо најактивнија омладинска организација не само у Коњицу, већ и Херцеговини. На крилима тог успеха, у јануару 1976. мештани ме једногласно изабраше за председника Одбора за асфалтирање пута кроз село, дужине од пет километара. Инвестиција вредна преко два милиона, тадашњих немачких марака. Идемо на референдум о завођењу месног самодопринса.
Увече, тог 4. априла (1976.) кад се гласачке кутије отворише – велико и пријатно изненађење. Од 542 уписана бирача, гласало 93,5 одсто, од тога 488 ЗА, или 90 одсто. Само 16 против. Резултати гласања историјски. Велико одрицање мештана за њихову добробит. Заправо, тиме су сами себи умањили плату за пет одсто. Толико ће им се месечно одбијати за наредне три године. А имали су већ један намет – општински самодопринос од два одсто. И jош нешто, тим глaсањем дато је велико поверење Одбору који води акцију. Ми у Одбору смо радили, озбиљно и домаћински, добровољно без икаквих новчаних надконада. И мени се одбијало пет одсто од плате као другима иако сам добровољно дао стотине дана, а не сати. Зато нико није био привилегован. Зато смо стекли поверење народа. У нашим причама није било парола о лажном братству и јединство. Лицемерно је било то истицати у селу где су у току рата једни били за НДХ а други за краља и отаџбину. Али, људи су се држали принципа: Колико ти мене цениш, толико и ја тебе поштујем. Међусобно су се уважавали. То је био кључ нашег успеха.
Асфалтни пут завршисмо за две године. За то време нико од мештана не оде у Комитет или у Општину да се пожале на руководство акције. Свечано га отворисмо 17. септембра 1978. Низали смо успехе. За пет година, пет радних победа. Омладински дом, асфалтни пут, игралиште за мали фудбал и кошарку, прилазни путеви за српско и муслиманско гробље, два моста преко речице Бијеле.. На крају, круна успеха је реконструкција електричне мреже у селу. Уместо постојеће двофазне уведена је трофазна струја.
Дакле, у 25. години сам почео водити акције, а завршио у 29., у јеку младости. Истини за вољу, имао сам велику подршку од сарадника. Заједно смо водили акције и били носиоци позитивних промена. Водио нас је ентузијазам, интуиција – неко предосећање да чинимо велику ствар за добробит шире заједнице. Радили добровољно, без икаквих амбиција за каријером, функцијама или богатством. Зато и данас верујем у акције које воде млади људи и студенти. Они најискреније желе велике промене ка сретнијем и богатијем друштву. Бар сам то на делу потврдио.
ПРИЗНАЊА
На крају тих акција, на општинским изборима у априлу 1979., изабраше ме за одборника (делагата) у Скупштину општине Коњиц – добих преко 85 одсто гласова. У то време сам био члан Општинског одбора за обележавање историјских догађаја и личности. Па, председник конференције Социјалистичког савеза, МЗ Коњиц шире подручје. Обухватала је шеснаест села од Бијеле до Угошћа – око 5.500 становника. Прегломазна и нефункционална. Предложио сам да се трансформише, и тако сам себи укинуо функцију.
Четири године одборник у Месној заједници Бијела за шест села. (Горња Бијела, Младешковићи, Јошаница, Доња Бијела, Превље и Турија). Одборници тада нису добијали никакве новчане надокнаде… Ово сад изгледа бајковита прича. Многи мештани су ме позивали да, са мировним већем решимо спор између комшија. Увек сам имао исту причу: ;,Људи пређите преко свађе. Нађите неки компормис. Тад ми један Павловић из Турије рече. Тако ти је и ћаћа говорио, кад би долазио да мири завађене.
БОЈКОТИ
За време тих акција пролазио сам кроз многа искушења, неправде, па и бојкоте. Тако, почетком 1976. Председништво Општинске конференције омладине (ССО), једногласно ме предложи за председника омладинске организације, пошто је дотадашњем председнику истекао мандат. Изборна конференција се одлаже, чека се сагласност Општинског комитета Савеза комуниста. И тако скоро годину дана. Наравно, нисам изабран, јер није стигла сагласност. Још већи бојкот доживео сам на отварању пута 17. септембра 1978. Велика свечаност, присутно 1000 грађана, новинари, екипа ТВ Сарајево снима скуп, општински функционери су ту, али нико њих не изађе на бину да поздрави народ. Наравно програм смо водили ми из Одбора. А бојкотовали су ме зато што их нисам консултовао око програма прославе и листе говорника. На Одбору смо сами одлучили, ко отвара пут, ко поздравља народ и присутне. Због тога су у Комитету покренули питање моје оговорности. Могли су свашта да ми измисле и пришију, као што је то данас модерно, пљунути по противнику. Па ипак, били су много коректнији и објективнији људи.
Као фабрички новинар и сарадник општинског листа ,,3. март“ имао сам више неприлика због мојих текстова, али истине ради Редакција је увек стајала иза мене. Стајала је иза истине. И тако, на једној седници Скупштине општине Коњиц (1984.) био сам тема напада, и то на предлог председника општине, човека који је брзо напредовао у каријери прешао уз УНИС-овог ТАДИВ-а у Комитет. . Међутим, чињенице и неколико одважних људи из ове радне организације стало је иза мене. Стало у име истине коју сам написао. И ту сам изашао као морални победник. Исте године, на састанку редакције општинског листа поставио сам питање ћирилице. Зашто се у листу више не штампају текстови и ћирилицом. Одговори су били слојевити, као и моја осећања. Подржаше ме двојица Муслимана док се двоје Срба чудило шта ја то уопште питам. А председник Издавачаког савета, који је час, Црногорац, час Србин, час Југословен, каже да то није ни приметио.
НАГРАДЕ
И поред многих изазова и бојкота, стизала су и друштвена призанања за постигнуте резултате. Од председника Југославије одликован сам Медаљом рада. Од Скупштине општине Коњиц, добих ,,Трећемартовску похвалу”, највеће општинско признање. На радној акцији ,,Козара 76” ударничку значку – тајним гласањем. Награда и признања сам се надобијао, али никако неку функцију или боље радно место. Ма, баш, никако. Нешто ми је сметало из очеве и моје биографије. Нисам био на линији Партије. Истини за вољу, нисам се ни трудио да се на тај начин доказујем, додворавајући се каријеристима и блатећи свој народ.
Прелазак у Београд, у раковичку Фабрику мотора ,,21.мај“ (1985.) за шефа Информативне службе, (Пиар) био је то велики изазов. Велика част радити у пословном систему од 5.500 запослених из 600 места бивше Југославије. Још већа одговорност, али и прилика за професионално напредовање. Била је то не југословенска, већ европска фирма. На том месту остадох 20 година, а седам генералних директора се променило. И поред силних изазова па и штрајкова, опстао сам, јер сам радио професионално, коректно и са благом дистанцом према утицајним људима. Таквим радом сам изборио своје место и освајао своју слободу. Иако сам имао више понуда и прилика у странке нисам улазио. Сад ми је то највеће задовољство. Истини за вољу, са групом новинара и јавних личности подржао сам оснивање једне странке. Веровали или не, звала се Партија лепог понашања. Срби и лепо понашње!? Нисмо успели, иако смо имали подршку од познатих личности: адвоката Вељка Губерине. Моме Капора и других. И у велегарду сам добијао награде. Али најдража ми је Првомајска награда Синдиката Београда ,Мајски цвет” Тада популарна награда, друга по рангу иза најпрестижније Октобарске награде Београда. Посебно ми је годило образложење: у којем стоји да је Информативна служба ,,21. маја” у време великих штрајкова и немира, објективно и тачно информисала запослене о тим догађајима. Баш те 1989. године са италијанским ФИАТ-ом дошло је до предуговора о формирању заједничке фабрике са ,,21. мајем” Пре тога су њихови стручњаци снимали стање у фабрици. Једни су проверавали и Управу. После сам сазнао да су Информативној служби дали најповољнију оцену као најбоље организовном делу Радне заједнице.
ЂУРИН ЈЕ ТО СИН
Вратимо се завичају. Док сам водио многе акције ветар у леђа ми је давала лична карта. Презиме и очево име. Често сам чуо старије мештане. ,,Завршиће се, Ђурин је син води.”
Дакле, лична карта: братство Јаковљевићи, најбројнији и најсложнији. Лако су се делили. Наши ђедови – браћа, живели су заједно после очеве смрти, чак 30 година. И кад су се поделили, земљиште и воће између кућа, (од гувна до потока) оставили у ,,комун” у заједницу. Затим млинове, ракијкси казан, машину за просејавање жита, купљену за време Краљевине Југославије. Између кућа није било међа. То нас је још више зближавало. Јединствен пример у Херцеговини. ,,Комун” је подељен после 70 година, тек 1982. када је Општина вршила катастарски премер земљишта – авионско снимање. Имали смо своју Пилану – извозну фирму ,,Браћа Јаковљевићи”. Иако ушли у седмо кољено, унутар братства се нико није женио нити удавао – између себе ,,узимао”. Такође, и у осталим породицама у селу. Наши стари се нису тужакали. Једном су отишли на суд, с рођацима преко потока, због спора око кориштења пута. На суду су постигли компромис, сви задовољни, једни задражли стари пут, други добили још шири за тракторе.
Што се тиче села, братство Драгића је у томе предњачило. Лако се делили. Никада на суд нису отишли, нити се међусобно женили и удавали. Имали су најбољу земљу у селу. С Јаковљевићима су се надметали око избора кнеза у селу. Такмаци су били Јово Драгић и Трифко Јаковљевић. Нажалост, обојица су старадала од усташа 1941.
Е сад мало о оцу Ђури. Рођен, 1909. отац Лука, завршио годину богослвије још у турско доба. Мајка Мара рођена Гркавац у Требињу. Имали су шесторо деце. пет синова и кћерку. Ђуро је за време Краљевине Југославије завршио основну школу у Коњицу с одличним успехом. Сваког дана пешачио је по 8 км до школе тако и по повратку. Ђед је га је хтео дати на школе – да иду у војну академију. Недадоше му браћа: ,, Ако ће на школе, дијели се од нас” Тако остаде у селу, војску служио, био је активан соколаш у соколској чети Бијела. Пред сам рат 1941. добио је посао на железници. Управо тад му умрије супруга Стана, Томина и Шћепина мајка. На крају те године од усташа му настрада и брат Мирко. Иза њега остаде четворо деце. Тако Ђуро преузе бригу за шесторо деце, четворо братовљевих и двоје својих, поред старог оца и снаје.
РАТНА ВРЕМЕНА
Током рата (1941 – 1945) био је и до краја остао веран краљу и отаџбини као и сви братственици. Иако четничка кућа, заправо је била свартиште за рањене и болесне, без обзира којој су војсци припадали. У читавом коњичком крају, у једну кућу, није свраћало толико људи као у Ђурину и дуго се задржавало. Почнимо редом. На Божић 1942 превијен партизан Меха Трбоња, после рата народни херој. Два месеца касније, доведени италијански војници потерани на размену с партизанима из Коњичког батаљона.
У нашој, ,,Јаковљевића кући” на Пилани (са осам соба) прво је била команда партизнска чете, тог Батаљона. Затим, после протеривања партизана, у јулу 1942. у њој је основан Коњички војно четнички срез. (командант Ђорђо Драгић). Месец касније, у истој кући је формирана Коњичка војно четничка бригада, командант гардијски поручник Бранислав Вукчевић. Команда је ту остала до марта 1943.
У мировној миисји
За време Битке на Неретви, у њеној долини, сконцентрисало се око 12.500 четника. Скоро месеца дана боравили на простору: Мостара, Јабланице и Коњица, где је већинско хрватско у муслиманско становништво, махом наклоњено НДХ. Рачуна се да их је на том простору живело око 110.000. Четници су за усташке покоље Србе у Херцеговини 1941. Знала је то и Врховна команда ЈВуО – ђенерала Драже Михаиловића. Пре поласка на Неретву, лично је Дража издао наређења претпостављеним командантима да се у тим крајевима не сме прогонити, убијати или пљачкати цивилно становништво, без обзира на веру и нацију. Њихови командири уложили су много труда да обуздају појединце и групе жељне освете и убијања људи. И поред тих наређења и упозорења било је појединачних злочина – освета и убистава. Тако се у коњичким селима. Ораховици, Забрђу и Засливљу убијено око 20 Муслимана и Хрвата. Те злочине, су тада, многи правдали да је по среди била освета за убиство око 50 српских жена, деце и стараца у суседним селима: Челебићи и Доње село Село, Церићи Виниште и Покојиште. Покољ је извршила усташка Црна легија. у децемру 1941.
Чим је четничка команда обавештена о злочинима у Ораховици и другим селима, брзо је реаговала. Команндат операције капетан Војислав Лукачевић, наредио је (4. марта 1943.) командантима бригада да испитају сваки случај и запретио: ,,Мораћу некога од наших стрељати и вероватно сменити неке команданте” Први је реаговао Бранислав Вукчевић, команднат Коњичке четничке бригаде. Одбарао је више угледних људи из бригаде и да обилазе муслиаманска и хравтска села, и четничким командирма преносу наређење капетна Лукачевића. Тако је Вукчевић одредио Ђуру Јаковљевића и Брнка Ћећза из Доњег Села, да обилазе села Челебићи и Радешине. Друге групе су ишле по другим селима. После тога ниј било више убистава несрпског стнаовништва. За то време у Ђурином селу Бијела, Муслимани нису бежали од четника, остали су код својих кућа. Ни једном детету или човеку није фалила длака с главе. Као и Хратима који су остали у сели
Четнички команданти и партизани у Ђуриној кући
.Крајем марта 1943., за време Битке на Неретви, у соби у којој сам рођен, преноћили су капетан Милорад Поповић, командант Невесињског четничког корпуса, сестра му Смиља, и капетан Владимир Зечевић, командант Невесињске бригаде, дипломац са Оксфорда. Тад се у нашу кућу склонио и Италијан – Никола. После одступања партизана вратио се Коњиц. У нашој кући превијени су први рањеници четници за време битке на Јаковљевића гају, крајем фебруара 1943. На Аранђеловдан 1944., месец дана после ослобођења Беогарда, на нашој крсној слави, у Трифковој соби, главни гости команданти Невесињске и Коњичке четничке бригаде, Милоје Лазаревић и Вељко Реметић..
У току рата, у нашој кући, је боравило више партизана. Прво, Бошко Шкулетић из Пљеваља, борац Треће санџачке партизанске пролетерске бригаде. Дошао у августу 1942. Остао месец и по дана, потом, се вратио у завичај. Крајем рата убили га комунисти. Обрад Бједов из Книна, борац Прве далматинске ударне бригаде. Борац од 1941. После Битке на Сутјсци, крајем јуна 1943. дошао у нашу кућу остао до ослобођења земље 1945 . у међувремену приступио четницима.
У селу Никола Жакула, слепи партизан
У завршници Битке на Неретви, крајем 1943. у селу је остао слепи партизан Никола Жакула из Коренице, борац Друге личке бригаде. Оставили га његови ратни другови, са Стојом Грмушом, девојчицом из Бихаћа. Очи је изгубио у борби на Бихаћу у новембру 1942. Крај Јањића потока нашао их је Илкан Видачковић, Хрват из села и одвео својој кући. Сутрадан их је сместио у Вулића појату. Малу Стоју, усташки сарадници предали су усташама. Николи су храну највише доносиле Вулића девојке, чобанице – из четничких кућа. У појати је преболео и тифус. После пола године први пут се окупао и пресвукао. Окупао га четник Чедо Драгић са браћом – синови Саве Блатачке. Дали су му свој пресвлак и ручак.. ,,Кад сам заспао у сијену на појати, два дана и двије ноћи се нисам будио. У животу никад љепше нисам спавао” . – прича је Никола аутору овог текста.. Село су држали четници. Четничка команда је препоручила мештанима да га приме у кућу по неколико дана. Тако да иде од куће до куће.
У нашој кући Никола је често боравио, и састајао се с Обрадом Бједовом партизаном са Сутјеске, који је боравио нашој кући. Користили су прилику да се испричају и подсете на партизанске дане. Колико је Никола дуго боравио у нашој кући сведочи овај детаљ. У лето 1964. пред кућу дође Славко Видачковић, води слепа човека и са њима девојчица. Кад оно Никола Жакула и кћерка му Радмила. Пред нашом старом оџаклијом стадоше. Искупи се народ. Многе жене препознаје, наравно, по говору. Мајка ми Гоша га упита. ,,Како си Никола. Били ме могао препознати? ,,Стани, стани, а па ти си Гоша Ђуриница, Цура, млада, сјећам кад су те довели. Око Аранђеловдана 44. Сјећем се низ басамаке би тихо силазила, а Анђа и Мара лупају, трандају. Никола је отишао из Бијеле у мају 1945.
Крајем јуна 1943. са Сутјеске у село се вратио Влатко Лазаревић, партизански комесар. Тада једини партизан у селу. Чим је за то сазнао Вељко Реметић, командант Коњичке четничке бригаде, наредио је Ђури Јаковљевићу да Влатка разоружа и доведе на Борке у Команду бригаде. Оде он Влатку, а кумови су, и каже тако и тако. ,,Него дај ми пиштољ однијећу га и показати команданту Ремети, а ти се причувај” Тако је и било. Реметић побеснио што га није довео. Показао је Влатков пиштољ, али му га није дао. Влатко се по селу дружио с момцима четницима, чак ишли заједно на Борке, пред црквом коло играли. У јесен 1944. Влатко одлучи да иде поново у партизане. Пошаље снају Стоју код Ђуре да му врати пиштољ. Он то учини и сваки метак му врати. После је причао, па и мени Ђурином сину, ,,Није што ми врати пиштољ него и сваки метак моје ,,берете”
Дође 1945. година и ослобођење земље. Многи коњички Срби, четници, се не предају. Чекају да се озакони држава. За тих неколико месеци оперативци ОЗН-е убили су 15 Срба – четника, без суда и суђења. Ибаји су их код њихових кућа , и кад сау с ебили предали. Зато је после 9. маја 1945 о остало око 110 четника у шуми. Коњички крај дао је четничку бригаду, само су двојица за ратне злочине осуђени на смрт. Један зато што је као командир чете у партизанима, 1944. прешао у четнике. С њим је прешао један Муслиман. Обојицу су ухапсили 1945. У мостарском затвору ошурили их релом водом. Други Србин стрељан је, по оптужби комшија Срба, зато што је убио двојицу партизана, који су пре тога претукли му оца и отерали му стоку. Оптуженог су бранили чак муслимани из Жупе.
ПИСМО ИЗ ЗЕНИЧКОГ ЗАТВОРА
Пред ослобођење земље с Бијељанима се крио и калуђер Арсеније Кнежевић, који је у село дошао 1945. из манастира Косијерова и Острога. По његовом наговору Ђуро се предао са десетак младића, на дан избора 11. новембар 1945. ,,А ти Ђуро поведи ове младиће са собом. И нека вам је од мене благословен пут. . Држите се своје идеје и часног крста. Не издајите један другога…. Ја своју главу не видим на рамену…” Надам с еда ће бар вама коректно судити. Тако је и било. Да су се предали дан пре избора били би амнестирани и пуштени кућама. Са Ђуром се предао и Обрад Биједов биши партизан са Неретве и Сутјеске. Спроведени су у Мостасрку ,,Ћеловину” Обрад је после испитивања враћен у Книн, остали су изведени су на суђење. Ниједан из села није оптужен за ратне злочине. Суђено им је ,,због учешћа у непријатељским формацијама”. Млађи су осуђени на годину, а Ђуро и старији три године затвора. Скоро сви су раније пуштени – помиловани. Што се тиче калуђера, тачно је прорекао. Предао се са другом групом Бијељана на Никољдан 1945. и убијен је у мостарком затвору.
На суђењу Бијељанима, на Бадњи дан 1946. догоди се и ова занимљивост о којој су причали. Момчило Јаковљевић, Ристо Драгић, Милан Калем и Душан Кешић: ,,Судија је Мато Маркотић, Хрват, коректно води поступак. Јавни тужилац је Ристо Праменко, из Требиња мајор ОЗН-е. У једном моменту нападе он Ђуру да је завео нас омладину у четничку банду. Ђуро се брецну, ,,Нико њих није завео, имају своју главу и сами одлучују, А што су за српску идеју, питај њих.“ Како рече за српску идеју, онај Праменко, сједи на столици, трзну се, ма једним трзајем скиде чизму с ноге попут Ђуре, али га промаши. После смо се питали како у оном зорту брзо скиде ону чизму. Ђуро нас је добро бранио. У једном моменту судија му рече: Ђуро, ни једне више, ниси адвокат, него си оптужени.
Ђури је та казна и неправда тешко пала. Многи нису ни доспели завора. Болело га је што на правди бога лежи у затворској ћлији, а код куће остало шесторо незбринуте деце, отац од 80 година, друга супруга тек доведена и снаха. А за то што му је кућа била свратиште партизана није тражио награде ни признања. Одлучи се на рискантан потез. Из зеничког затвора напише писмо шефу коњичке Удбе – своме куму. Напише истину шта је ко био у току рата. Потпише се пуним именом и презименом. Писмо је из ћелије изнео стражар и убацио у поштанско сандуче у граду. Убрзо стиже у коњичку УДБ-у. Настаде узбуна. Затворска УДБ-а у Зеници води истрагу, Ђуро, отворено каже шта га је мотивисало да то напише. – да се сазна истина. Претресали су затворске стражаре, Нису успели сазнати ко је писмо изнео из ћелије. На крају никога нису казнили.
После изесног времена већу групу затвореника из Зенице пребаце у Сарајево на Бутимир, да праве зграду за Школу милиције. Са Ђуром су рођаци Чедо и Марко…После школе прелази да зидају зграду Министарства унутрашњих послова у главној, Титовој улици. Пошто није било дизалица циглу и цемент су носили на леђима ,,самарима”. Из затвора је пуштен пре истека казне. Чим је дошао кући, нова власт му нуди посао службеника у Пошти. Понуду одбија, настваља да се бави земљорадњом. У том времену са Гошом је добио још три сина. Тако ду му је на леђима деветоро дјесе, петоро својих и четворо од покојног брата Мирка.
ПРВЕ АКЦИЈЕ
У лето 1952. године чим се кошевина смирила и жита обрла, водио је велики посао. Са Шумском управом у Мостару погодио пробијање шумских стаза по Прењу, у дужини 12 километара. Била је то приватна погодба. Радило је око петнаестак мештана. Посао је био добро плаћен. Сви су били задовљони добром зарадом. Главни правац пробијања стаза је био из Бијеле – од Млака до Сивадије, затим од Црног Поља до Језерца. А собом је повео троје деце – ратне сирочади. Дневнница им је била као и одраслима.
Пет године кансије, (1957.) члан је Одбора за електрификацију села, која је успешно завршена. Те годне у селу засветлише електричне сијалице. Председник Одбора је био Вуле Лазаревић. Ђуро исте године организује да се у сеоском гробљу у Бијелој служи света служба.- прва недеља после Илиндана. Свештеник је прота Недељко Мијановић, из Љубиња. Та традиција се одржала до данас.
Недуго иза тога води акцију да се огради српско гробље. И то је успешно завршено. Као члан црквеног Одбора Коњичке парохије, у пролеће 1963. организовао је у селу људе да са коњским колима иду у Челебиће и превалаче камен са старе црква, Рођења Пресвете Богородице, за нову цркву која се гради на Подима. Ишли су са пет коњских кола.
ПРЕДСЕДНИК ОДБОРА ЗА ИЗГРАДЊУ КАПЕЛЕ
У марту 1964. избаран је за председника Одбора за изградњу црквене капеле у гробљу. Исте године је завршена. Имао је част да у име села дочека и поздрави митрополита дабробосанског Владислава који је осевштао капелу. Свечани ручак је одржан у његовој башти поред ријечице Бијеле. Поред више свештеника и монахиња из Старе сарајевске православне цркве, угледних домаћина, ручку су присуствовали представници Муслимана и Хрвата као и фратар Католичке цркве и познати хоџа Софо.
Две године касније, у пролеће 1966. организује своје братственике и двојицу Градића да доведе воду у цевимима до кућа. Први дужи водовод у селу. Неки су пре водили али појединачно до своје куће. У Бијелој, од Равног Кука до краја села, било је преко 70 извора воде. На врх села је извирала ријечица Бијела.
Недеља, 9. август 1964. свечано освећење Капеле. Прота Неђељко Мијановић и митрополит Дабро-босански и Захумско-херцеговачки Владислав међу верницима
За време Краљевине Југославије, наши братственици су имали пилану – извозну фирму, ,,Браћа Јаковљевићи. Предузетник Трифко је убијен од усташа 1941. Документација уништена у току рата, а на Пилани радили многи радници. Ђуро је био овлаштен од општине да сведочи о раду неких људи на Пилани. И тај рад им је признат радни стаж.
Дуже време вршио је послове, нешто налик на садашње обдусмане – заштитнике грађана. Испред села у многим комисијама. Највише је то радио у јесен када роде шљиве. Општина је наплаћивала порез и одредила свог службеника, порезниак,а Ђуро је испред сељана. Попис су вршили у десетак села. Од Забрђа, Турије, Бијеле, Гакића до Борака. .. Мало ко је платио порез, зато су га сељани бирали у ту комисију.
Од првих акција 1957. био је члан Црквеног одбора Коњичке парохије, све до изненадне смрти 7. августа 1969. Умро од инфракта, тај дан кресао грм по храстовини и пошао да коси отаву. Било је то у време тврдог комунизма. И поред тога двојица свештеника су служила опело, Богдан Шешлија, тек дошао у Коњичку парохију и Момчило Говедарица из Бијелог Поља код Мостара.
На сахрани силан народ, све три нације. Величанствен говор одржа поп Момчило Говедарица. Али и поред туге, остаде детаљ који се не забораваља. Нашој кући се вратише угледни људи, све први како у селу тако у граду. Испред куће, испод крушака столови поствљени. Заметнуше причу о рушењу капела на Ловћену. Сви су против, подржаше их и двојица Муслимана, браћа Алагићи из града, ,,светињу не треба дирати” Али један Србин, комитетлија ћути… На крају, нама петорици синова, као и маћехи нам Савки, као утеха остаде величанствена сахрана и скуп првих људи. То нам је дало велико самопоуздање и подстрек да се имамо с ким поности.
СИНОВИ
Један занимљив детаљ из тог времена. У јесен 1966, баш после пада Александра Ранковића, састало се велико друштво у кафани на Тушћици, код Ивана и Иванке Гашић. Позната кафана поред Неретве. За њиховим столом је и секретар Општинског комитета савеза Комуниста – Србин. Нижу се ракије, поче надуравање. И Ђуро ће у једном моменту. ,, Добро Мићко, поштујем ти функцију у Комитету, знам ти и оца и ђеда, само ми искрено реци је си ли Србин.. Он ћути. Ђуро ће опет, ,,Реци да знамо, Ако кажеш да си Србин , частим читаву кафану, “ И не рече! Тај догађај се дуго препричавао.
МАЈКА ГОША
Од мајка Гоше сам чуо доста разних прича, али све кроз шалу. Тако сам их најлакше и памтио. Рођена је на Борцима 1921. Имала је четири брата и сестру. Отац Саво, мајка Милка рођена Глогвац од познатог братства Глоговаца у Билећи и Невесињу (Драмишеву) Мајчин прађед Видоје био је председник Одбора за изградњу цркве Светих Апостола Петра и Павла на Борцима, 1896. године. Његов син Стеван био је први свештеник, мештанин из северне Херцеговине. Свештенички крст часно је носио више од 50 година.
Мајка се за оца удала око Аранђеловдана 1944. Пасторчад Тому и Шћепу је пригрлила као да су њена деца. Посебно се се лепо односила према баби Ћези, мајчиној им мајци. За време кошевине, кад су сви на планини, мајка скувај чорбу, мени котлу у руке – носи ово Кулу баби Ћези. Сећам се кад би донео како би је то гануло. Исто тако Ћезина унучад су се према нама , Гошиним синовима, односили, као да смо им род. Звали су нас Гошин есинове рођацима. Колико пута сам са Шћепом и Бором Калемом, се шалио на тај рачун. ,,Ма све је то лијепо, само ми објасните како смо рођаци. Рођаци су вам Тома и Шћепан , њихова је мајка из ваше куће. Они запели, и ви сте нам рођаци и бог.
У марту 1945 коњиц ослобођен, отац Ђуро и рођаци му још се не предају. За казну партизани из 14. херцеговачке бригаде, потерају њу и још две девојка из Јаковљевића кућа да на коњима гоне муницију и опрему од Коњица до Крешева, за време највећих борби око Сарајева. Кући се вратила после двадесетак дана. Све пешке преко сто километара. Благовијест је, време за орање. ,,Теренци ОЗН-е” вршљају по селу. Отац се крије са рођацима. Са њима је и Обрад Бедов бивши партизан. Он се слободније кретао по селу. Мајка га замоли. ,,Мој Обраде били смио данас с коњима да узореш Кошћан, Анђа ће коње водити. А ја ћу чувати краве и припазит да они баксузни ,,теренци” не наиђу. Обући ћемо те у Анђине хаљине. Он из прве ,,Хоћу, како нећу”. Обукоше га, он машинку испод ,,хаљине” и плуг у руке. Ору ли њих двоје ору. Око подне преко Летрчка наиђе теренац ,,Осмић” стаде гледа, гледа, и оде. Чим је дошао и село поче причу: ,,Људи моји шта сам сада видио. Ђурин кошћан ору двије цуре. Мара води коње и Анђа држи плуг, ко право мушко. Тако Обрад узора Кошћан.
Светковина је не ради се, Свети је Василије Острошки, (12. мај 1945: ) Мајка и Цвија Лазаревића, родица, Савина кћер, запутише се у Ораховицу на ,,Слана врела”, да донесу слане воде за кување, у кући немају зрно соли. По повратку сврате у Коњичку ОЗНУ-е. у којој је пре два-три дана дана затворена Митра Вулић, Драгиница. Мајчина је родица, биле су блиске ко сетре рођене. Чим су ушле на ходник оне у кукњаву. ,,Куку нама, Митро, што те затворише. Дигле ходник на себи. На њихову срећу наиђе Драго Симић, партизански командир од 1941, члан Команде града. Поче их грдити, губите се мјеста. ,,Како сте смјеле ући, теби Гоше чо’ек у шуми, а теби Цвијо брат. Срећа ваша па Сафет није овде (шеф ОЗН-е.) Бјежите што прије одавде” Оне неће, хоће да виде Митру. Богами им дозволи да је само упитају како је … Онда ти њих две пут Бијеле, све пјешке. Драго је Митру после два дана пустио из затвора.
,,Е, што ме партизани једном исћераше из памети, боже драги! Прича мајка са женама и шале се. ,,Изненада бануше, било је подјесен (1945), а Ђуро, Момчило и Обрад (Биједов) у Петковом амбару, у окну од жита. Њих једно десетак, пред кућом сједоше на дрва. Ходају по селу. Кад један дежменкаст, командир ме позва ,,Ајде млада говори, ђе ти је чо’ек, ђе ти је командир” ,,Ја запела незнам и бог. Да ме убијете, не знам…. Он мало пријети, галами, Бог и истина, није ме ни дохватио… Ту су се читав дан врзмали по селу. Срећом нису улазили у куће. Почели су и дјецу испитивати. Сједе на влакама (дрвима) праве им оне оне звркове (играчке) од дрвета обећају им да ће им дати ако кажу ђе су им очеви. Дјеца се јадна скупила, ћуте не знају, као што и нису знали… И предвече однесе их враг. А Ђуро, Момчило и Обрад, цијли дан у амбару ни десет метара од њих.
Пре двадесетак година, на ВМА-а Београду, приликом посете рођаку Ристи Лазревићу пуковник ЈНА и ВРС, упозна једног требињца. Предсатви се, Милан Стојановић, пензионисани потпуковник Титове гарде. Кад му Ристо рече ко сам, он из прве, па био сам ред вашим кућам у јесен ’45. Пустим га да исприча своју прича .. Кад оно човек који је био пред нашом кућом и мајки му испитивао… Па човече, знаш ли да ми је то мајак била… Баш мајка. Питам би ли пуцали, би да су четници налетили на нас. Само нам је на Борцима у комнади речено, кад смо полазили… ,,Нису то били неки опасни четници.. Нисам дао да се претресају куће…. После сусрета наставили смо дружење у Беогарду, све док ниј епреселио у Требиње. Милан жива енциклопедија о стању у Титовој гарди у којој ј епровео скоро 40 година. Баш смо онако пријатељски дружили. Што кажу живот пише романе.
Ђуро се предао групом Бијељана 11. новембар 1945. После давдесетак дана жене пођу у Мостар у ,,познату ,,Ћеловину да обиђу своје у затвору. Мајка оца нам Ђуру, а Момчила стрина му Зора. Ко јадне жене са села, страхују да ли ће их жибе затећи, носе нешто хране.и пресвлак. Кад су се примицале затовору за њима чопор деце. Бацају на њих чичак ( вишегодшња биљка) лепи им с еза одећу. Деца бацају и узвикују. ,,Ћетникуше,.. Ћетникуше”.. А Зора се окоси на њих, ,,Мајки вам цигансу, пашчад једна…” , па неким кишобраном пут њих. Док су дошли до затвора, на сукњама и капутима, чичак до чичка…
Крајем 1950. у три сата после поноћи, двојица милиционеар на Ђурина врата. Са њима поверника УДБ-е из села.: ,,Ђуро, треба нам твоја Гоша. Нека се спреми, иде са нама у Коњиц. Имамо налог да је приведемо. Ја у колевци (бешици) немам ни осам месеци, старији брат ни две године. Доћераше и другу Гошу Челебићку. Тек први певци певају кад су били код Требињчевих кућа. Дотераше их и одмах испитивања, прво Гошу Ђуриницу. Питају за неке усташе одметника. Ништа не зна, као што и није знала. Наиме, реч је Гоши Чединици, док еј чувала овце у Боровиј галви и на њу налетила двојица усташа и морала им је дати јагње. После се прочуло по селу. Пошто су биле две Гоше УДБ-а привела обе, Тог дана су их пустили кући.
СТУБОВИ КУЋЕ
Ђуро је 1958 напарвио нову кућу, највећу у селу, са шест соба. Прва кућа са трокрилним прозорим. Двојица старијих синова су већ радили. Тома на железници, убрзо је прешо у Смедерево. , Шћепан у ,,Игману” као металостругар
Радећи у ,,Игмановој“ Алатници постао врстан и цењен мајстор, школовани високо-квалификовани металостругар. Остало је забележено у фабричком листу ,,Игман“, (1968.) да је 1965. године добио највећу награду за проналазаштво. Његову иновацију ,,Obrada Widia i kaljenih predmeta struganjem”, признао је Савезни завод за патенте у Београду. За то је добио новчану надокнаду, за три године, у износу 250.000 старих динара – пет просечних плата.
У време док је служио војску у Бања Луци нуђено му је да се активира, да раи у техничкој служби, У њему му су препознали доброг мајстора. Одбио је. Ипак су га предложоли за олдиковање – Медаљу за војничке врлине. .
Шћепан је за време грађанског рата у Босни и Херцеговини остао са својим народом и војском Републике Српске. А, одбио је добру понуду да оде у иностранство и ради за новокомпоноване ,,бизнисмене“, који су пред рат србовали по Коњицу.
БРАТСКА ДИОБА
Наше братство је познато по лакој деоби, како наши стари тако и ми млађи. Кад је отац нарравио нову кућу 1958. из старе је куће изашао и своју половину оставио (поклонио) братићима. После ослобођења у време тврдог комунизма, веронаука се није смела ни поменути. Зато је, у зимски вечерима, отац нас је учио како се правилно крсти, затим морали смо научити оченаш и и молитву Богорице дијево. Пре вечера устајали смо и молили се богу, декламујући оченаш. Отац је у селу био познат и по томе што је лако са рођацима мењао земљу – парцеле. Излазио им је у сусрет. Мењали на реч и без новчане надокнаде. Тако пет пута мењао земљу са рођацима. Никад тужен, нити је кога тужио. Ми његових пет синова и маћеха шеста поделили смо 13 година после његове смрти, тек 1982. Поделили се за сат времена уз кафу и ракију и без присуства жена. Истини за вољу, пре тога смо се разговором ,,делили” годину дана. Тај посао је водио најстарији брат Тома. Били је разговара, ,,може овако, онако, дај ти мало попусти…” без иједне ружне речи. У селу нису ни знали кад смо се поделили. Земља се и даље, једно време, обрађивла без међа. Маћеха Савка остала је с најмлађим братом Луком и тако све до упокојења. Тешко је рећи да неко мајку може заменити, али она је била жена адамског кољена из оних народних прича.
ЗАКЉУЧАК
Представили смо вам породицу Ђуре Јаковљевића, која је дала велики допринос препороду свог завичаја. Наша породица је у свему предњачаила. Нарочито у новчаном издвајању за самодопринос. – одбијало се од пет плата. Радила нас четворица браће и снаха. У селу Бијела, код Коњица, за 40 година изведено је 14 акција. Започете 1952. године на пробијању шумских стаза, до 1982. када је завршена припрема, обележавање сеоских парцела, – за авионско смимање земљишта. Наиме, општина је вршила нови катастарски премјер замљишта. Од тих 14 акција, само две нисмо водила отац Ђуро и ја. И у оне две акције, отац је био у одбору: електрификација села, (председник Одбора Вуле Лазаревић,) садња нових сорти воћа (председник Крсто Грађић)
После 1982. године вођена је акција на увођења телефона у сеоске куће. Послове је водила Месна заједница са предузећем ПТТ. Канали ископани, каблови постваљени, али мрежа није прикључена због почетка грађанаског рата у Босни и Херцеговини. У међувремену Срби су оградили своје гробље, заменили постојећу ограду. Акцију водио Перо Вулић, воду довео Ристо Драгића, а око гробља борове посадио Чедо Јаковљевић. И Муслимани за оградили и средили своје гробље.
Ефекат ових великих акација осетило се на сваком кораку. Раднииц и ђаци нису морали више пешачити до града. Аутобуси се су их возили. Повећана је безбедност деце имајући у виду да је пре асфалтирања пута двоје деце настрадало у саобраћајној незгоди, идући у школу, из села у град. Занимљив податак, за 20 година кориштења тог асфалтног пута, није било тежих саобраћајних незгода нити је ко погинуо.
Тако, у сваком погледу побољшани су услови живота на селу. Село је живнуло, смањен је одлазак у град и притисак на добијање станова. Скоро свака друга кућа је имала ауто. Али дође несеретни грађански рат и поквари ту сеоску идилу. Настаде страдње народа: погибије, рањавања, избеглиштво. Бијела је скоро празна у односу на 90-те године.
СРЕТЕН (Ђуре) ЈАКОВЉЕВИЋ
Београд, Васкрс, 2026.
Извор, Стара Херцеговина
Фоотгарфије, Стара Херцеговина и лична архива