Како сам бранио синдикалног лидера – ,,југословенског Лех Валенсу“

Datum: 30 апр, 2024

Април 1992. У Босни и Херцеговини се све више пуца, грађански рат је на помолу. У Србији све већи јаз између власти и опозиције. Радничка Раковица, после великог штрајка у октобру 1988. све познатија по радничком бунту, зову је и југословенски Гдањск. А њеног синдикалног лидера Милана Николића, – Лех Валенсом… Истина, имао је и лидерских амбиција. Пошто није изабран за председника синдиката Београда, са Браниславом Чанком новинаром Радио Београда оснива Независни синдикат у Србији. Централа је у Раковици, Фабрици ,,21. мај. На сцени су два синдиката: Самостални и Независни. Самостални је бројнији. Постадоше љути противници. ,,Заратише” и преко медија. Руководство Самосталног и владајућа партија, Николића оптужују да манипулише радницима, да је члан Реформске странке Анте Марковића, бившег председника југословеске владе.  ,,Политика” у свом коментару од 21. фебруара 1992.  

Припремамо априлски број фабричког листа. Држимо тираж од 5.000 примерка.  Управо, пред слање рукописа у штампарију, заменик председника Скупштине акционарског друштва ,,21. маја”, донесе неко саопштење да објавим у листу. Читам, видим тешке оптужбе против синдикалног лидера Милана Николића, али саопштење је саопштење. Текст дам у штампарију на слагање. Почиње прелом листа, правим фор-шпигл. Новине добише свој изглед. Поново прочитах оно саопштење. Не ваља! Човека облатише са свих страна, чак му пронађоше да је Хрват чија је породица доселила из Сплита у Земун. Шта да радим? Ако објавим неће га опрати ни Дунав ни Сава, а има породицу. У Фабрици је био управник погона малолитражних мотора, популаран код радника. Познајем га већ пет година, као врло коректног човека. Нисам могао стећи утисак да је баш такав издајник како га називају у ,,писму” које је писала нека Служба. Избацујем тај текст, постављам други на ту страну.

Новине су одштампане, радници читају. Другови се интересују зашто нисам објавио дато саопштење? Епилог је на седници Управног одбора Акционарског друштва Фабрике. У Управном одбору су познате и признате личности. Комотно су могли формирати Владу Србије. Председник, проф. др Ђорђе Јовић, био проректор Београдског универзитета и директор Института ,,Винча”. Проф. др Оскар Ковач, доктор економских наука, потпредседник Савезне владе. Петар Васиљевић, генерални директор ,,Беобнаке”, Зоран Лилић, генерални директор ,,Рекорда”, од 1993 – 1997. председник СР Југославије. Затим директори из ,,Змаја” и .Интеркомерца” као и тројица представника ,,21. маја”: Мр Раде Сладоје, Милош Мијановић и Жељко Зељковић. У Фабрици цењени стручњаци и руководиоци. Генерални директор је  Александар Лаковић.

 Седница је Управног одбора, на дневном реду је и информисање у ,,21.мају”. Седници уместо председника Скупштине акционарског друштва присуствује његов заменик. Човек које ми је донео поменуто саопштење с напоменом да га обавезно објавим. Човек, ватрени присталица  владајуће партије, касније у ЈУЛ-у. Лош знак да седница неће ићи нормалним током. Први се јави за реч, осу паљбу из ,,свих оруђа” по Инфорамтивној служби.  Набраја мане и пропусте: информисање у фабрици није објективно, правовремено, није у интересу радника. Лепи етикету за етикетом. Вешто прикривао циљ дискусије. Не помиње да нисам објавио саопштење које ми је донео.

 У једном моменту ми прекипи. Нисам могао слушати те измишљотине. Устадох, покупих ствари, напуштам седницу уз извињење члановима Управног одбора: ,,Седницу напуштам, не могу више да слушам ове гадости.  Ви одлучите да ли ћете ме сменити. Поштујем сваку вашу одлуку” Баш у то време Рада кафе куварица, виспрена Ужичанка, уноси кафу и сокове. Сведок тог догађаја.  

 На крају, Управни одбор је закључио да  ,,Информисање треба да буде у функцији пословне политике Деоничког друштва” На томе се све завршило. Сутрадан, многи зову и честитају ми на храбрости у одбрани човека. Бранио сам човека и његову породицу, а не синдикалног лидера са чијим ставовима се нисам увек слагао.

На крају, бранећи човека сачувао сам свој образ и углед који сам уживао у фабрици више од 20 година, као шеф Информативне службе – система од 5.000 запослених. Данас, кад је дивља и пљачкашка приватизација уништила овај систем с поносом истичем да је то био један  од најуређених привредних система не само у Београду него и у Србији и шире. Да сам у њему још један факултет завршио. Добро упознао географију и историју наше државе имајући у виду да је кроз Фабрику прошло око 20.000 људи из 920 места бивше Југославије. У прелепом фабричком кругу и сређеним халама свакодневно би сретао људе с краја на крај Југославије. Било је велико задовољство и богатство радити у тако великом и уређеном систему.   

Сретен Јаковљевић

Извор, Стара Херцеговина

Фотографије, Информативна служба ,,21. маја“