Богдан Шешлија – од богослова до архимандрита
Datum: 16 феб, 2025
Данашње приче, нарочито завичајне, почињу и завршавају се хвалисањем у стилу – ја па ја. Дошло такво бестидно време. Машта се разиграла, морал и истина дремају, а заборав све већи. У том хаосу на површину испливаше скоројевићи, каријеристи и прелетачи свих боја. Коло воде најбучнији и најгласнији. Из народног памћења бришу: историју, традицију, заслужне људе, духовнике и прегаоце. Један од незаборавних је свакако архимандрит Теодор – Богдан Шешлија, духовник, који је свештеничку мантију и часни крст витешки носио 53 године. Често безразложно нападан и од ,,верника”, али је све више обожаван од верујућег народа и исконских Срба. Ко је заправо био Богдан Шешлија?
Рођен је 23. августа 1934. године у Братачу код Невесиња. Био је шесто дете оца Јанка и мајке Јање. После завршене реалне гимназије уписује се у петоразредну Богословију ,,Свети Сава” у Раковици код Београда 1951. године . Прва генерација те богословије. Успешно је завршава 1956. године. Жени се са Даринком, девојком из Братача, из угледне породице војводе Петра Радовића, свештеника и војводе, једног од вођа устанка против Турака 1875. године – Невесињске пушке. И Даринкин брат је био свештеник.
Отац Богдан је рукоположен у чин ђакона 6. априла 1957. године, а у чин јереја (свештеника) дан касније, 7. јуна, на Благовести, у манастиру у Житомислићу. Рукоположио га је тадашњи митрополит дабробосански и захумско-херцеговачки Владислав (Митровић). Тако је Херцеговина, после 16 година (1941 – 1957) добила свог првог богослова свештеника. Постављен је за привременог пароха у Цркви Светог Василија Острошког у Автовцу код Гацка. Парохија је обухватала више села у гатачкој и билећкој општини. У партизанском и атеистичком крају. Још у току рата једно суседно село су прозвали ,,Мала Москва”. Од 1941, до његовог доласка 1957, у цркву су повремено долази монаси из Црне Горе и служили. Посебно се помиње монах Бошко.
Као млади и слободоумни човек, цркву је затекао у изузетно лошем стању. Демолирана, запуштена – споменик комунистичке владавине. Ретко ко је у њу улазио, тек покоја баба. Нашао се пред великим изазовом и личним ризиком. Како цркву обновити, народ вратити под њено окриље, а прехранити породицу. Све то у време најжешће комунстичке владавине. И поред свега, кренуо је у мисионарски поход, рад на духовној обнови и враћању народа цркви. Али га дочекаше гатачки Срби – комунисти. Оптужише га да је српски националиста – противник братства и јединиства југословенских народа. Осуђен је на шест месеци затвора. Казну је одлежао у мостарском затвору, познатој ,,Ћеловини” 1959. године. Тада се упознао са групом Срба из Бијеле, код Коњица, који су робијали као јатаци Михајла Ненадића, последњег четничког одметника у Југославији, поручника Југославенске краљевске војске у отаџбини. Удби је предат 1957. године.
После изласка из затвора, Шешлија је служио у автовачкој цркви до половине 1961. Одлуком митрополита дабробосанског и захумско-херцговачког Владислава (Митровића) премештен је у Дувно да служи у Цркви Св. Николе.
Богдан Шешлија – први свештеник међу дувањским Србима – партизанима
Дувно, западнокрајишка општина, крај сиромашан, планински, у њему мало Срба. Шешлија је у том градићу 1961. године затекао свега 1.250 или 3,7 одсто Срба, од укупно 33.050 становника дувањске општине. Српски народ је много страдао у току рата (1941 -1945). Усташе су 1941. убиле 312 (скоро четвртину), у партизанима је учестовало 310, а погинуло 90 Срба (подаци из књиге Милана Карана ,,Срби Дувна – живот и страдања”). Крај партизански, четничке куће у њему није било. После рата у српску цркву скоро нико није улазио. Повремено је обреде вршио угледни ливањски свештеник Војислав Шешум. Званично, дувањска парохија, од 1941. до 1961. није имала сталног свештеника. Тако, после 20 година, Богдан Шешлија постаје њен први парох. У партизанском крају српски народ се отуђио од цркве, а место планинско и сиромашно. Био је на великом је искушењу. Како народ вратити својој цркви и вери? Како преживети у таквом сиромаштву са супругом Даринком и са три малолетне кћеркице? Живот испоснички, али духовно јак и частан.
Своју свештеничку мисију обављао је с љубављу и српски народ се поче враћати цркви. Са својим парохом кренуше у обнову порушених и запуштених храмова. Код дувањских Срба остао је у лепој успомени, што је и Милан Каран овековечио у својој књизи ,,Срби Дувна – живот и страдања”. ,,У дувањској епархији служио је седам и по година, до краја 1968. Остао је у најљепшем сећању својих парохијана. У Дувањском пољу у време његове пастирске службе поправљена је Црква Успења Пресвете Богородице у Рашћанима, дозидан звоник дувањске Цркве Светог Николе и поправљен парохијски дом“. Митрополит Владислав га награди – премести у коњичку парохију. И после одласка из Дувна тамошњи Срби га нису заборавили. Знали су се запутити до Коњица и Бијелог Поља код Мостара да виде свога бившег попа. Тако, једном приликом, Павле Станишић из села Рашћана код Дувна, партизан, учесник битака на Неретви и Сутјесци, заповеди сину Љубимиру: ,,Вози ме у Мостар и Бијело Поље, хоћу да видим свога попа Богдана Шешлију и да се испричамо као људи.”
У Коњицу слављен и нападан
Од ослобођења 1945, за време најригиднијег комунизма, у све четири српске цркве у Коњицу се служило. У обе коњичке парохије један свештеник – прота Недељко Мијановић из Љубиња. Црквени живот се увелико осећао. Већ од 1956. држе се службе и на српским гробљима. Граде се нове богомоље: у Челебићима 1963. нова црква, годину касније капела у Бијелој, затим 1968. капела у Рибарима… Крајем 60-тих година прота Мијановић се тешко разболео и већ од краја 1966. није могао да врши службу. Замењивали су га свештеници из Мостара и Требиња. Последњи је био Милован Глоговац из Драмишева код Невесиња. Од октобра 1968. до краја те године служио је у коњичкој парохији. Премештен је у Требиње, где му се у августу 1969. родио син Небојша, касније наш познати глумац. Прота Мијановић је боловао и умро 1974. године.
Да подсетимо, још од турског доба у коњичком крају постојале су две парохије, делила их је Неретва. Преласком у Коњиц, почетком 1969. године, отац Богдан Шешлија служи у Првој коњичкој парохији, на левој страни Неретве, у некадашњем војводству Светог Саве. Српски народ верујући своје цркве се није одрицао у најтеже комунистичко време. Срби тог краја, тврди у вери, у току рата махом су били за краља и ђенерала Дражу. Занимљиво, после ослобођења земље 15. маја 1945. године 115 четника се није предало комунистичкој власти, у селима на левој страни Неретве 107, а на десној осам. Нико није био оптужен за ратне злочине. Почели су се предавати тек на дан државних избора 11. новембра 1945. Веровали су да ће то бити озбиљна држава, и неће убијати људе без кривице и суђења. Истине ради, до првих избора комунисти и ОЗНА на најмонструознији начин су убили петнаест четника, махом неожењених младића. А четници – одметници ниједног партизана нити цивила.
Митрополит Владислав 1970. поставља Лазара Манигоду из Коњица за пароха у Другој парохији, селима на десној страни Неретве. И тако, после 25 година у две парохије служе двојица свештеника, као што се служило пре Другог светског рата. Шешлија је старешина Коњичке парохије. Прихвати се тешког, али часног посла. Поче обнављати црквени живот. У многим српским селима држи се веронаука за децу. Традиционално сваке године на Савиндан црква у граду била је пуна верника. Али 1972. било је посебно свечано. Први пут се одржава Светосавска приредба у којој учествују деца из основне школе. Било је то у дупке пуној цркви, као некада за време Краљевине Југославије. На Петровдан 1973. на Борцима је освештан нови звоник Цркве Светих апостола Петра и Павла. Друговима из Комитета (Савеза комуниста) није био по вољи Шешлијин рад. Имали су његов досије који га је пратио све време служења цркви, од гатачког Автовца до Дувна и Коњица. Чекали су прву прилику да га оптуже за великосрпски национализам. Било је ту у време када је у Хрватској и Босни и Херцеговини бујао хрватски клеронационализам, познат и као Маспок.
Некако баш у то време, почетком 1972. настаде спор око црквене куће, у порти српске цркве. Коњичка парохија је још од изградње Цркве Св. Василија Великог 1886. и Светосавског дома (1904) градила и куће за свештенике. Тих седамдесетих година постојале су три куће. У највећој су становали дугогодишњи станари: Душан Калем на спрату и Војо Јешић у приземљу, после Јешића Мутабџија, до њих у мањој кући Јово Сворцан. У трећој, на другој страни црквене авлије, становао је Тодор Ћећез, железничар.
У септембру 1969. Шешлија се усељава у мању кућу, пошто се Тодор Ћећез иселио јер је добио стан у новоградњи код Железничке станице. Две године касније иселили су се станари и из велике куће на спрат (од 130 квадрата) јер су добили друштвене станове. Црквени одбор Коњичке парохије донео је одлуку да се на горњи спрат те куће усели млади свештеник Лазар Манигода, тек постављен за пароха Друге коњичке парохије (десна страна Неретве). Доњи спрат куће је одређен за библиотеку, архиву и салу за састанке. Међутим, он није прихватио ту одлуку, тражио је целу кућу. Настао је спор. Црквени одбор је остао при својој одлуци… Е тад се умешаше многи душебрижници, муте ли воду муте. Комитету Савеза комуниста баш добро дође тај сукоб. Намерно исконструисаше причу и пустише је у народ: ,,Завадили се српски попови”. Сакривена је прва истина. Шешлију ни крива ни дужна оптужише да је изазвао сукоб. Чињеница је да је спор настао између Црквеног одбора и Манигоде.
Прича узима маха, српски народ се подели, лева страна Неретве за Шешлију, а десна за Манигоду. Никада већа подела коњичких Срба. Биле су то тешке и мучне препирке ,,ко је у праву”, како на славама, свадбама, тако и у предузећима. Посебно је било мучно гледати ту свађу верника за време службе, код капеле на Мусали, на Светог Василија Острошког, 12. маја 1973. У црквеној авлији за Митровдан те године чак је и полиција интервенисала. После тих догађаја митрополит Владислав својом одлуком Манигоду је преместио у Гацко и поставио за привременог гатачког пароха. Он је то одбио. И даље је вршио обред у селима ,,своје коњичке парохије” иако га је Велики црквени суд у Београду 10. новембра 1973. својом одлуком (ЕБр. 283/73) лишио свешетничког чина, свих права и повластица… (одлука објављена у Гласнику – Службеном листу Српске православне цркве, бр. 12, децембар 1974)
Ни том пресудом сукоби верника нису престали. Док су се Срби свађали, други народи су помало и ликовали. Представници супротних табора обијали су врата многих званичних места, како црквених, тако и државних, доказујући ко је у праву. Ипак, на крају спор је ,,решио“ Хамдија Поздерац, председник Скупштине Босне и Херцеговине, на молбу митрополита Владисава. Наложио је председнику коњичке општине да рашчињеног свештеника постави као службеника у општини и да му у догледно време додели стан. Једно писмо од Хамдије Поздерца стигло је и Брадину у братство Мркајића.
Стање се помало смирује, митрополит Владислав својом одлуком од 24. јула 1974. за пароха Друге коњичке парохије поставља свешетника Ратка Шиповаца из Невесиња. На Митровдан те године поново је освештана коњичка Црква Светог Василија Великог, имајући у виду да је пред њом било и сукоба завађеног народа.
На крају, митрополит Владислав премешта и Богдана Шешлију у Бјелопољску цркву Мостарске парохије. На његово место долази млади јереј Илија Топаловић, мештанин из села Кула изнад Борачког језера. Службу је примио 22. септембра 1975. и часно служио све до краја 1995. Тада је српски народ после Дејтонског споразума напустио своја села, око Борака и Борачког језера, која су током четири године рата успешно одбранили. Међутим, по Дејтону су припала муслиманско-хрватској федерацији.
Седамнаест година свештеник у Бијелом Пољу код Мостара
Премештај Богдана Шешлије у Бијело Поље код Мостара, да служи у Храму Вазнесења Господњег, доноси му нове невоље. Наиме, у тој цркви служио је прота Момчило Говедарица, који је одлуком митрополита Владислава премештен у Бања Луку. Момчило то није радо прихватио, јер је у Бијелом Пољу годинама служио и народ га је добро прихватио. Настали су проблеми: нерадо је напустио своју парохију и прешао у Бања Луку. Није се ту много задржао. Прешао је у Београд и служио у Храму Светог Саве на Врачару до мировине.
Доласком у Бијело Поље прота Шешлија, ни крив ни дужан, нашао се пред новим тешкоћама. Неки верници га нису прихватили. Поново је кренуо од почетка. Као духовник, свој мисионарски рад је вршио стрпљиво и достојанствено, трпећи многе увреде. Супруга Даринка и кћерке Нада, Љуба и Гина биле су му главни ослонац да преброди и те невоље. Па ипак, на крају му је прилазило и у цркву улазило све више верника. У међувремену, 1988. преминула му је супруга Даринка. Са Бјелопољцима је дочекао Грађански рат у БиХ 1992. Међу последњима је напустио своју парохију. Са својим верницима учествовао је у борби за спас и опстанак српског народа. У молитвама и беседама позивао је вернике на братске осећаје и међусобну слогу. Обилазио је борце на фронту и рањенике у болницама. Чак је стизао и у Подгорицу да посети и осоколи своје рањене саборце.
Архимандрит Богдан
После рата, иако је отишао у пензију, мантију и часни крст и даље је витешки носио. Као обудовели свештеник, ставио се цркви на располагање. Није га обузела похлепа за материјалним богаством, кућом, колима и становима.
Краће време је служио у манастиру Тврдош, затим у Грахову, цркви при Митрополији црногорско-приморској. Потом долази у тек обновљену Будимљанско-никшићку епархију код младог епископа Јоаникија, садашњег митрополита црногорско-приморског. Постаје му један од најближих сарадника. А замонашен је у манастиру Ђурђеви ступови код Берана, на Теодорову суботу 2004. године. Добија монашко име Теодор. Преведен је из чина протојереја-ставрофора у чин архимандрита. Потом по благослову епископа Јоаникија прелази у Манастир Успења Пресвете Богородице у Пиву. На крају му се испунила велика жеља. На поклоничком путовању обишао је Јерусалим и друга света места. Потом је добио назив хаџи.
На Свету Петку, 8. августа 2006. године, у манастиру Раковица у Београду слави се велики јубилеј. Прва генерација петоразредне Богословије ,,Свети Сава” у манастиру Раковица обележава педесетогодишњицу матуре (1951 – 1956) – завршетка богословије. На окупу бивши богослови. Међу њима је и Богдан Шешлија. Подсетише се на своје петогогодишње школовање, врсне професоре и прве свештеничке дане. Прославили су јубилеј Светом литургијом коју је са благословом патријарха Павла служио митрополит загребачко-љубљански и целе Италије Јован, ученик прве генрације школе, уз саслужење школске сабраће: архимандрита Теодора и више свештеника. Подсетили су се на тешка времена када су власти православну децу одвраћале од црквених школа или из њих ,,насилно одводиле”, а ,,свештеници и калуђери бивали прогањани затварани и суђени”. Један од њих је и Богдан Шешлија, кога гатачки Срби оптужише за великосрпски национализам и због тога одлежа шест месеци у мостарској ,,Ћеловини”. Да посетимо, друга генерације Богословије ,,Свети Сава” у манастиру Раковица био је и блаженопочивши митрополит црногорско-приморски Амфилохије (Ристо Радовић).
……………
Под теретом своје свештеничке мисије и трновитог пута којим је ходио, Богдан Шешлија је почео оболевати. Тешку болест је храбро носио. Упокојио се 8. октобра 2007. године у 74. години живота. Сахрањен је у Манастиру Успења Пресвете Богородице у Пиви. Свету архијерејску литургију са тридесет свештеника и четири ђакона служио је епископ будимљанско-никшићки Јоаникије, садашњи митрополит црнгорско-приморски. Хроничари су записали, а дуго се приповедало, да је у опелу учествовало преко педесет свештеника и јеромонаха, велики број верника и пријатеља почившег Теодора. У име Херцеговине и херцеговачких свештеника од њега се опростио његов школски друг отац Вељко Брењо. Бираним речима од свога врлог сарадника на његовом гробу опростио се епископ Јоаникије. На крају, верницима и свештенству на многобројном присуству захвалио се игуман Манастира Успења Пресвете Богородице у Пиви, отац Нићифор и нагласио да је Српска православна црква и Епархија будимљанско-никшићка остала без великог човека и значајног духовника.
Тако су се опростили црквени великодостојници од свога брата, човека, духовног пастира, који је чврсто веровао у бога и ту веру није напуштао у најтежим данима и искушењима. Зато је остао као пример другима да га следе на Христовом и трновитом путу. На путу преко трња до славе. Српски патријарх Павле га је одликовао напрсним крстом 1995. и лично му уручио то одликовање.
…………….
На крају неколико личних утисака о Богдану Шешлији и времену од пре пола века. Са њим сам се упознао у свом селу Бијела, на дан сахране оца ми Ђуре, 8. августа 1969. Служио је опело са бјелопољским парохом Момчилом Говедарицом. Момчило је одржао говор који се дуго памтио, а нама петорици синова и родбини то је била велика утеха. Од тада, сваки сусрет са обојицом био је пријатељски. Са Шешлијом док је служио и у Коњицу и у Бијелом Пољу. Такође и у току рата у Невесињу. А са Говедарицом у Београду у порти и Храму Светог Саве на Врачару.
Последњи сусрет са тадашњим протом Шешлијом био је у Невесињу крајем августа 2002. године. Било је то на обележавању десетогодишњице формирања Друге лаке пешадијске бригаде (са Борака) ВРС. Дошао је из Црне Горе да поздрави своје ратне саборце: Невесињце и Коњичане. После свете службе у цркви у Луци и смотре бораца, свечани је ручак у хотелу. Организација на највишем нивоу. Мало сам закаснио, хотел пун бораца и гостију. Кад ме угледа прота Шешлија, устаде и загрли ме: ,,Ђе си, Срето Јаковљевићу?” Утом Мићан са Борака добаци: ,,Немојте, оче Богдане, с њим, то је велики комуњара.” Богдан не трепну: ,,Е да сте ми ви као Срето Јаковљевић, па сви били комуњаре”. Мићан ућута. Велим му: ,, Ето, што си тражио, то си и добио”. Тако стари прота није насео на то помодно и безразложно етикетирање људи. Имао је дебело искуство са таквима. Знао је ко му је пунио досије у ДБ-у и наносио велике пакости. Био би то крај приче о уваженом блаженопочившем архимандриту Теодору – Богдану Шешлији. Али ме повуче онај његов одговор – О КОМУЊАРАМА. То је посебна тема за нови текст.
Сретен Јаковљевић
Извор : Стара Херцегоина
Фотографије, Стара Херцеговина, књиге: ,,Невесињска бригада у рату 1992 – 1995″, Милан Каран ,,Срби Дувна – живот и страдања”, Википедија.