Шта сам све радио – шта ми се догађало!

Datum: 29 јул, 2023

Данас, у овом поремећеном систему вредности, похлепа за туђим добром је изгубила сваку меру. Јагма за  материјалним богаством, без рада, је ,,највећа врлина“. Скоројевићи, или џип елита,  добише прилику, држе слово и све је од њих почело. Какви преци, каква историја. Коло воде најбучнији и најгласнији.

 Речи, патриоизам, понос и поштење су изгубиле сваки смисао, злоупотребљавају се у свакој прилици,  без трунке самоктирике или стида. Злоба и завист су најчешћа српска „занимања“. Радоје Домановић је још пре 150 година упозоравао: ,,Патриотизам код Срба постаје једно од најуноснијих занимање“. Знање више није на цени.. Бонтон, шта то беше!

Е, није баш тако некад било. Пре четрдесет година дођох у Београд. Очара ме Кнез Михаилова улица. Субота,  ревија младости и отмене господе. Сређени и дотерани, што би код нас у Хецеговини рекли, као да ће цркви. Старији брачни парови, у мантилимa, са шеширима, благим наклоном поздрављају познанике. Бонтон на улици. Али почетком деведесетих година разбијањем нам државе ти манири се полако губе

Много сам тога видео о доживео као шеф Информативне службе у Фабрици мотора ,,21. мај“ у Раковици. Систем са шест радних организација и преко 5.000 запослених. Производили авионске моторе, ауто-моторе, мотоклутиваторе, косилце, бродске моторе… Фабрика сређена и уређена, ушушкана у зеленило испод познате Стражевице. Иако грађена за време Информбироа 1948, све је ,,под конац“, пуна зеленила и паркова. На дворској башти Карађорђевића, поред Топчидерске реке, изграђена Фабика ауто-мотора. Култура рада на високом новоу. Ујутро, кад радници улазе у фабрички круг, дочекује их музика са разгласа, Тако исто за време паузе за доручак….

И УНИС-ове фабрике у Коњицу из којих сам дошао у Беогард, биле су сређене. ,,Игман“, прво војна фабрика, после се прошири за цивилно тржиште. Грађена на ледини, за време Информбироа 1950. Старија од мене два месеца. Мај расцветан, испод дрвореда липа и топола, алеја ружа и јоргована. За време паузе за доручак, ревија младости. Девојке дотеране, у струкираним радничким мантилима скраћеним мало изнад колена, шетају са момцима, колегама и другарицама. Заборави ако можеш!

У Коњицу сам стасавао. У 24. години, председник омладине, а нисам био члан Савеза комуниста. Ово намерно истичем да се зна да Комитет није стајао иза мене кад само повео акције у три села са око 1.000 становника, Срба и Хрвата по 40, Муслимана 20 одсто. Из мене је стајала лична карта очево име и презиме.  Препородио села. Изграђен Омладински дом, асфалтиран пут 5 км, игралиште, реконструисана електрична мрежа, нова два моста преко речице, пут до српског и муслиманског гробља –  све до краја 1980. Новинар, у фабричком билтену, општинском листу, 3.март, и Нашим Данима. Стизао на Козару, у Јасеновац, Дрвар, на Сутјеску и Зеленгору – позната историјска места и српска стратишта. Двадесет дана на Сарајевској олимпијади 1984 – у Олимпијском селу Мојмило.

У Београду, од 1985. пуне 23 године шеф Информативне службе и уредник листа ,,21.мај“ у Раковици. У Холдинг систему кроз који је прошло 19.000 радника из 920 места из Југославије – свих националности.  Велико богаство, искуство и задовољство радити у таквој средини. Скоро на сваком кораку сретенеш неког Шумадинца, или са југа Србије, Златиборца, Лалу, Банијца, Кордунаша, Личанина, Славонца, Далматинца, Крајишника, Романијца, Црногорца, Херцеговца, Македонца и Словенца. Било је чак Италијана и Бугара. Тако на малом простору  упознах географију читаве Југославије.

За то време седам генералних директора се променило. Они се мењају, и даље сам  шеф Информативне службе. А, данас портпароли директора лете у пакету са својим газдом. Па  заједно су дошли по партијској линији. Имао сам добре прилике али не уђох ни у једну странку.  Тешко се било тако одржати. Успело се само захвљујући, озбиљном, коректоном и професионалном раду. Са сваким учтиво и професионано али са благом дистанцом. Држао сам се очеве изреке. ,,И кад си цркви пази до кога стојиш“  Борио се будем свој и ничији, а са сваким повезан и толерантан. Имао велику подршку од сарадника из Редакције, али и платио високу цену.

Прогурао деведесете, рат, избеглице, санкције, бомбардовање 1999. За 78 дана НАТО бомбардери десет пута гађали Фабрику. После у фабричком кругу основао штампарију ,,ДМБ Графику“. Директор од пројекта и оснивања до продаје на јавној аукцији. Седам година успешно пословала. Редовно плаћао све обавезе према запосленима и држави. Тако дочеках пљачкашку приватизацју. Прођох к’о бос по трњу, а две године до пензије. Школски пример да се тада није исплатио поштено радити.  Пошто је штампарија на добром гласу – много момака за њену удају. На јавној аукцији осам конкурената се надмећу. Добро су се ћерали. И купи је непозанти купац по шест пута већој цени од почетне. Одмах је променуо власничку структуру и препродао новом купцу. А ја после извесног времена на Биро за запошљавање.

Поука, тад се  није исплатило поштено радити. Да сам лоше водио фирму боље бих прошао. Припремао би је за ,,приватизацију“, као и многи други. Увлачио бих је у дугове а радницима би касниле плате. Овлаштена агенција за приватизацију проценила би је безвредном. На јавној аукцији нема кандидата. На сцену ступам са ..ортаком“. Невиђена шанса за пљачку. Заједно купимо фирму буд зашто и постанемо ,,познати бизмисмени“. Тако се то тад радило. Општа похлепа узе маха, материјално испред духовног. Међутим, и данас након 20 година и горког искуства опет бих ишао првим путем. Коректан и поштен рад је највеће духовно богаство, а материјално кад дође на непоштен начин ,,ђаво“ брзо однесе.

Пошто сам знао шта ме чека, у тој пљачкашкој приватизацији, припремио сам одступницу, основао локални лист Чукарица Раковица. Лист за две општине од 300.000 становника. Јединствен пример у Србији. Пре смо издавали такође локалне новине Раковицу. Занимљиво у то време нико није издавао локалне новине у тим општинама. Па није, зато што је требало радити, одговорно професионално и коректно да би стекли поверење читаоца.  Врло брзо нас прихавтише. Уђосмо и у све школе: 24 основне школе, седам средњих, две музичке, три специјалне и  5 приватних школа. – преко  30.000 ученика. Отворисмо  дечију страну,  добисмо десетине сарадника, од елитне 13. београдске гимназије до ,,Петра Лековића“ школе за децу ометену у развоју. Лепо разрадили посао али са општинском властима никако успоставити чвршћу сарадњу. У почетку две општине, две политичке опције. А један лист. Тешко је било бити између њих. На крају у обе општине једна политичка опција, али опет не иде. Ови бришу све старо. Хоће да лист претворе у страначки рекламни билтен. Тако смо се разишли и лист угасили. Ево, прође десет година, а у те две општине не изалазе локалне новине. Велика штета је угасити било који локални лист, јер то су најбољи хроничари једне локалне средине..

…………..

На крају, за Дан фабирке, 21. маја 2008. године  издао сам и свечани и последњи број фабричког листа –  за шездестогодишњицу Фабрике. У њему представих свих 14 генералних директора ,,21.маја“ и дадох себи слободу да опишем њихов рад – директоровање док су водили фабрику. Нисам имао дилема, путоказ су ми биле чињенице и документи који о њима сведоче. Због тога и није било негативних реакција на последњи и свечани број листа ,,21.мај“

 Тај јубиларни број неки назваше некрологом фабрици. Реаговао је Филип Грујић бивши генерални директор. Фабрику је успешно водио 11 година. За његова мандата 2.200 радника добило посао, а 800 их је добило стан. После ,,21.маја“ – потпредседник владе Србије (Извршног већа 1990.). Грујић је у својој књизи ,,Била једном једна фабрика“ записао: ,, На дан, 21. маја“ 2008. од фабрике је остао само јубиларни фабрички лист, који је обележио 60. годишњицу оснивања.  Јубиларни лист тачније некролог, огласио је да је некадашњи гигант на самрти. Већ дуже време је у коми, без наде да оживи. Клиничка смрт одлаже се инфузијама, вероватно да што више ископни, да постане лакши плен лешинарима. Пошто није интересантан великим, требало га је раскомадати да би га могли прогутати мали лешинари“. На крају, Грујић о листу каже:

,,Такав лист није био средство за манипулацију, већ је био средство за остваривање интереса запослених. Био је светионик који је осветљавао сваки кутак предузећа и доприносио да се не стварају паучине, жабокречине, паразити и други извори загађења који могу затровати колектив.

Тако написа Грујић у својој књизи. Неко ће рећи, али се ова двојица нахвалише, по оној народној ,,Ти мени војводо ја теби сердаре“ или ,,Мора да овај директор није силазио са насловних страна фабричког листа“. Напротив, многи ће се изненадити. Статистика каже: у 70 бројева објављених на 802 стране, са 910 фотографија било је само осам фотографија генералног директора Фабрике, а само два пута на насловној страни. За данашње прилике непојмљиво, за шест година  генерални директор два пута на насловној страни. А, данашњи страначки лидери и државни функционери не силазе са насловних страна новина, ударних радио и тв емисија.

Зашто само осам фотографија генералног директора. Одговор је јасан, Грујић познат као привредник – визионар направио је такав систем рада по коме се знало шта ко треба да ради и зашо је одговоран. ,,Да свако ради свој посао“, тако је дефинисао пословну политику. Није желео публицитет, јер резултати рада су показивали ко је он. Развукао је игру по читавом терену, стотине људи укључено у спровођење те пословне политике. Све је било регулисано правилима рада. Имали смо чак и правилник о плаћању хонорнара сарадницима који пишу за фабрики лист, а многи су били запослени у фабрици. Новинари из других редакција нису могли ући у фабрику без знања и одобрења Информативне службе.  А сарађивали смо изврсно, као колеге међусобно смо се уважавали. Зато им је ,,21.мај“ био отворен, посебно у време оних силних штрајкова почетком деведесетих година.

На крају, шта данас радити? Ми узоре имамо у својој прошлости, окренимо се позитивним примерима, добрим искуствима, коренима и историји, Имамо на кога да се угледамо од Немањића, Карађорђа, Милоша, Његоша,  владике Николаja, Андрића… Предстоји нам стрпљив и упоран рад на моралној, духовној и материјалној обнови. Одговорност је темељна вредност једног друштва, или што Доситеј Обрадовић записа:

„Што више свој народ љубим,

то сам му више дужан правди и истину говорити

 и представљати, па било му право, или криво“

Сретен Јаковљевић