Sreten Jakovljević
Sreten Jakovljević
Sreten Jakovljević
Sreten Jakovljević
Sreten Jakovljević

СВОМЕ РОДУ И НАРОДУ –  НА ХЕРЦЕГОВАЧКОМ РАТИШТУ 1992.

Datum: 12 мај, 2024

Април 1992. У Босни и Херцеговини на помолу грађански рат. У долони Неретве сукоби на све стране. Планови Завичајног клуба Коњичана у Београду, основаног пре два месеца, о културној и економској сарадњи за завичајем, падоше у воду. Почиње рат. Пристижи избеглице. Са завежљајима доносе и тешке приче. Требало им је помоћи и збринути их. Иако смо у Завичајном клубу радили тимски, тројица се ,,одметнуше” директно сарађују са војном командом на Борцима. Нису нам подносили извештај о свом раду. Сукоба и размирица није било. Обострани циљ је био – што више помоћи своме роду и народу.

Да подсетим, председник Завичајног клуба Добривоје Томашевић, из познате коњичке градске породице, потпредседник др Миливоје Бјелица, хирург, ортопед у Клиничком центру „Бежанијска коса“, секретар Сретен Јаковљевић, новинар, шеф Информативне службе СОУР-а ,,21.мај” у Раковици, затим чланови Главног одбора: др Миленко Манигодић, познати адвокат за интелектуалну својину, правни саветник у Синоду СПЦ. Мила Ђорђић, функционер у Црвеном крсту Србије и Југославије. У влади Милке Планинц била је помоћник секретара (министра) за рад и социјалну политику. Њена кћерка Верица Милетић, секретар у кабинету министра иностраних послова СР Југославије. Стојанка Ђорђић, академски сликар, Бранко Ћећез, дипл. инж. комерцијални директор штампарије ,,Картонка Авала”. Ђорђе Мркајић, професор хемије, комерцијалиста у ,,Новој Просвети”, Спасо Жужа комерцијалиста РК ,,Баново брдо”. Било је још активиста, али ова екипа је од почетка до краја тимски радила и носила главни посао. Завичајни клуб је деловао у оквиру Удружења Срба БиХ чији је председник био песник Гојко Ђого.

Крајем априла прикупљамо хуманитарну помоћ, превасходно храну и лекове. Пишемо дописе на многе адресе. Истини за вољу у Београду и Србији  владало је велико расположење да се помогне српском народу преко Дрине.

Добривоје Томашевић и Др Миленко Манигодић
Слева надесно: Др Миливоје Бјелица, Сретен Јаковљевић, Мила Ђорђић и Стеван Брацо Јаковљевић

Крајем априла из завичаја стижу лоше вести, све више се пуца, народ је у панци. Почела су и хапшења појединих Срба. Припадници муслиманско-хрватских јединица заузеле војне објекте (магацине горива) у Челебићима. Српски народ из тог села исељен на Борке и Борачко језеро. Пред коњички Мотел стигли Хосовци, у маскирним и црним униформама и хрватским шаховницама. Многима асоцијалија на усташе и 1941. У понедељак, 20. априла 1992. српски народ масовно напушта град и бежи у правцу Борака и Невесиња. Почиње етничко чишћење.

На проширеном састанку Клуба Коњичана одржаном 30. априла 1992. у Дому омладине у Београду,  закључено је да се убрза прикупљање хуманитарне помоћи и што пре допреми на Борке (тад проглашену Српску општину Борци). Добио сам задатак да из моје фирме обезбедим камионе за превоз робе. Да идемо на Борке после 21. маја, Дана моје Фабрике и издавња свечаног броја фабричког иста. Међутим, Стеван Брацо Јаковљевић, из Смедерева, председник Удружења Херцеговаца у том граду, јавља да је обезбедио 12 тона помоћи:  брашна, пасуља, масти … Предлаже да се што пре крене, јер се плаши да руководство Црвеног крста помоћ не усмери на другу страну. Руководство моје фабрике одобрило је из нашег ,,Транспорта” два камиона превоз робе. У том послу много су помогли: Милош Мијановић, из Никшића, директор Радне заједнице за кадровске и опште послове и Саво Радић, из Невесиња, шеф финансијске службе. Договорено је да се за Херцеговину – коњики крај крене што пре.  

Овлашћење Сретену Јаковљевићу да може прикупљати хуманитарну помоћ

Дан пред полазак, 5. маја, стижу вести са ратишта. У Бијелој код Коњица, се воде тешке борбе. Има погинулих и рањених. Гранате падају по селу. Али у Београду се шире и   дорађују. Те погинуо овај, те онај убијен, заробљен тај и тај. Све непроверене информације. У селу из којег сам отишао пре осам година немају телефон. Последњи пут сам био пре скоро годину дана.  Крећем нерадо у неизвесност. Али, нема се друге,  кад је договорено да пратим транспорт хуманитарне помоћи.    

 Ђурђевдан, 6. мај. Око 10 часова крећемо из ,,21.маја”  Возачи су Слободан Лукић и Јован Јоца Симић. Са Лукићем идем у Батајницу, магацин ,Београђанке”да преузмемо десет акумулатора, шест од 180 ампер-часова. Поклон фабрике ,,Трепча Сомбор”. У Смедерву смо после подне. Стеван Брацо Јаковљевић и представници Црвеног крста припремили робу: девет тона брашна, скоро две тоне пасуља, око 1700 конзерви. маст, уље, јаја. Споро иде утовар, мало радника. Ђурђевдан је, многи су на слави. Др Велимир Јаковљевић, лекар у смедервском Дому здравља, припремио два пакета лекова, санитетског материјала, као и картон вињака. Из Смедерева полазимо пред мрак. На Мачкату, на Златибору одмор. У кабини ,,преспавали”.

Акумулатори, поклон фабрике ,,Трепча“ из Сомбора

У зору 7. маја настављамо пут: Нова Варош – Пријепоље – Бијело Поље – Мојковац – Колашин – Подогорица. После краћег одмора, правац Никшић. У граду тражимо  војну касарну. Ту ћемо добити најтачније информације о стању  на ратишту у Херцеговини.  Дежурни официр нас охрабри, све је проходно до Невесиња. Али, настају муке са возачима. Неће даље да возе. После дужег убеђивања пристадоше.

Помоћ Црвеног крста из Смедерева

Из Никшића преко Вилуса у Враћеновиће, стижемо до границе Црне Горе и Босне и Херцеговине. На импровизованом пункту контрола докумената и папира. Црногорски милиционери још увек под петокраком. Крећемо пут Билеће. Мало, мало, па неки пункт,  војни полицајци. Частимо их конзервама, месним наресцима и вињаком. У Билећи одмор пред касарном ЈНА, ту смо најсигурнији. Дају нам најтачније информаицје. Капетан, дежурни офиицр, каже да се воде борбе у коњичком крају. Срби држе Бијелу иако је било борби већ 5. маја, и сад се препуцавају. Возачи то не чују.

На паркингу пред касарном коначимо. Опет ,,спавање” у кабини. У зору 8. маја крећемо према Невесињу. У Гацку краћи одмор, кафенисање и доручак. Народ по граду се узмотао, резервисти, избеглице са децом, кесама и путним торбама. Стижу из Мостара и долине Неретве. Продавнице раде.  Нисам био у Гацку има 20 година… У Невесиње стижемо пре подне. Пред хотелом гужва, доста униформисаних људи. Нека је ту команда. На улазу поптуковник ЈНА, нам објашњава да је пут према Луци, Раткамену и Борцима слободан. У Бијелој код Коњица се воде борбе два дана. Има погинулих и рањених на обе стране. Кратко  војнички  то издиктира – по дијалекту ми се чини да је Македонац.

Слушали су то и возачи камиона. Обојица у глас: ,,Ни метар даље не идемо. Нађи камионе и претоварај”  Не вреди их убеђивати. Молим дежурног официра да њихови возачи  преузму камионе и возе до Борака. Доведе двојицу возача, али кад су и они чули где треба да возе, нећакју се. Договарамо се, сваком по врећу брашна од 50 кг. Пристају. Лукићевог ,,ТАМ-а” вози неки Ковачевић, каже да је живио у Мостару и избјегао. Према Луци и Заборанима пролазмо кроз муслиманска села, Кљуна и  Прејеку, народ по њивама, оре, сади кромир. Од Луке макадам до Борака. Више од 20 километара. Овим путем сам прошао 1978. године кад смо планинарили с Мостарцима.  

У Заборанима нас заустави старина, горштак.

,,Станите, браћо! Шта возите?.

,,Помоћ народу на Борцима” велим. Јадикује. ,,Видите, на граници смо невесињске и коњичке општине сви нас мимоилазе и пролазе” – вели да је Никола Миловић. Скидошмо три вреће брашна за три куће. Никола сав сретан, захваљује се. (После смо чули да су га на кућном прагу убили припадници муслиманске војске на Видовдан те године)

Стотинак метара даље, Ћесим и Бјеличине куће. Изађе Рајко Бјелица, бивши професор у коњичкој Гимназији. Из Мостара избегао са породицом. Нема струје. Скидамо с камиона  врећу брашна, мало пасуља. Подигосмо поклопац од канте с масти. По врху скрама од прашине са макадамског пута. Ипак, напунишмо једну шерпу масти помешану са прашином. Додамо и неколико конзерви. Настављамо даље, на Раткамену одмарамо. Коњичку валу видимо као на длану, од Блаца, Џепа све до Брадине. Лепота, пејзаж ретко виђен. Трава набујала, низ долину спектар боја од разноврсног цвећа, буковина листа. Лепота за уживање, али морамо даље. Од Липета кроз Борачку драгу, макадам, труцкање, гмилимо десет километара на сат. Овим путем сам прошаo пре 15 година кад смо планинрали са Мостарцима.

Око један поподне стижемо на Борке, пред ,,Елплин”. Доста непознатог народа, давно, пре осам година сам отишао у Београд. Тек што смо стали кад Драган Скоруп, председник Кризног штаба тек формиране Српске општине Коњиц – Борци. Драго ми што њега прво сретох. Познајемо се већ 15 година. Био је ђак генерације у коњичкој Гимназији. Тешко је настрадао у саобраћајној незгоди, (у новембру1975). На коњичком Новом мосту, на тротоару налетио аутомобил на њега и двојицу пролазника. И поред коме, дугог лечења, дипломирао је на Економском факултету у Сарајеву. У ТАДИВ-у, УНИС-овој творниици вијака радио је као економиста…Цењен и поштован од сарадника и радника… У Црвеном крсту истоварају робу. Све се слаже по отпремници. Црвени крст воде Боро Симић и Чедо Тодоровић.   

Хуманитарна помоћ је стигла на Борке

Борци, лепо и познато село, ни налик на предратно село и време кад сам долазио код ујака. Народ се узмотао утучен. Избеглице на сваком кораку. Све се некако променило. Нема дечијег жагора, песме. Драган каже да је у прексиноћној борби на Полому нестао Миле Јањић, из Бијеле, а двојица бораца су рањена. И данас се води борба у том селу. Тек схватам да сам на ратном подручју.  

 У бившем Центру за обуку јединица територијалне обуке (познатом као ТО)  врви као у кошници. Доста резрвиста и цивила. Ту је и кухиња, ресторан, све дотерано и уређено. Лекове које је послао др Велимир Јаковљевић, дао сам Драгану да преда у тек отворену апотеку у кући Ђорђе Сарића. А вињак ћу носити у Бијелу.

Враћамо се у ,,Елплин”, Драган ми показује Проглас који су припремили да објаве медији.  Позивају све мушкарце, војне обвезнике од 18 до 60 година старости, да се врате из Србије и Црне Горе. ,,Много их је отишло, вели Драган – Имамо списак од око 40 факултетлија, бивших руководилаца и резервних официра.  Сви су нас напустили. Народ је огорчен на њих. Немамо лекара, пољске болнице, лекова, а борбе почеле. Почињемо са ледине. Војна команда је на Клецима у објекту везе, још су ту војници ЈНА, командир им је  заставник Ерак. Од шест војних објеката четири су остали на муслиманско – хрватској страни, а два (на Клецима и Борашници) су на нашој страни”,  вели Драган.

Замоли ме да напишем писмо Црвеном крсту Југославије – у Симиној улици у Београду. Издиктира ми две три реченице. Моли да му се што пре доставе лекови, санитетски материјал. Наша Коњичанка Мила Ђорђић, је дугогодишњи функцинер Црвеног крста Србије. Много ће помоћи.   

У ТО-у сретох првог Бијељанина и то брата Шћепу, избјегао на Борке. Ујутро се враћа у Бијелу. Таман, идемо заједно. У пола седам од кухиње полази ,,Сто десетка” вози доручак војсци на Кисер. После ћемо пјешке у Бијелу. Преноћио сам код ујне Зоре Шиниковић и сина јој Боже.

Субота, 9 мај, у пола седам пред кухињом у ТО, и Шћепо је стигао. На камиону до Кисера.  Силазимо на Локмановцу. Најлепши ми део Кисера. Поглед пукао од Штрбине до Гудца, допире до Блаца и Брадине. Долином одјекује клепет звона са оваца. Кешићи и Јаковљевићи испртљали на планину. Настављамо пут, ,,штреком” пешке од Крњине косе у Груде. У Равнима наша колиба стара сто година, још је узгор.   

Шћепо прича о почетку рата, који му је тешко пао. Познајем га добро, аполитичан је,  странке га не интересују већ само мајсторлук. У ,,Игману” је био један од најпознатијих металостругара. У тој фабрици први иноватор коме је Савезни завод за патенте у Београду признао иновације, још пре 20 година. Жали се: ,,Морали смо напустити стан, чим смо видјели да су пред ,,Мотел” стигли неки људи у маскирним униформама – Хосовци, са хрватским шаховницама, од стана ми ни 200 метара… Тако поче пушкарање и напуштај оно што си годинама стварао. Спасавај живот…” Питам га.  

,,Чуо сам да су наше комшије Крњићи (муслимани) исељени из села”?

,,Било је то овако. У Бијелу дођоше неки непознати људи, ,,шаренци”, ,,гарда”, наоружани, у маскирним униформама. Али, и у Коњиц су дошли у маскирним униформама са другим ознакама. Осећајући да ће доћи до великог сукоба, двојица наших момака, од Јаковљевића кућа оду Крњича кућама. (засеок). Кажу им, таква и таква је ствар. У селу су неки странци, ,,територијалци”. Одлучите да ли ћете ићи или остати. Једни су били за одлазак, други против. На крају сложили су се да напусте куће. На фрезама су повукли све што се могло понијети. Наши (Јаковљевићи) су им обезбедили пратњу. Близу Равног кука и линије раздвајања, пресретну их ти ,,шаренци”. Хоће да их претресу, ваљда да покупе новац и накит. Наши момци нису им то дозволили. Комшије су стигле у Коњиц, никоме од њих длака с главе није фалила. Тада је  исељено једанаест муслиманских и једна хрватска кућа – око 50 мушкараца, жене и дјеце”. Нисам то зна, велим. ,,Свака час и једнима и другима. Тако су сачували главе и образ”.  

 Са Кешића Селаца гледамо како се вије дим са запаљене куће Славка Видачковића. Чули смо да је запаљена јуче за време борбе у селу. ,,Не ваља ово шта се ради”, вели Шћепо.  Дуго смо ћутали. Ко зна шта нас чека, а тек почео рат. Стигосмо на Плац, викендица му није оштећена, иако се већ неколико дана село гранатира са муслиманско-хрватских положаја.

 У селу сам први пут после скоро годину дана. Идем у Кулу. Свраћам код тетка Ристе Драгића и тетке Митре мајчине сетре. Затичем их у кући, утучени ратним догађајима у селу. Много се тога догодило за ова четири дана, од 5. маја и прве борбе. Одмах прича о Мили Јањићу, који је пре два дана нестао у борби на Полому. Верују да је заробљен. Причају да су у јучерашњој борби наши  заробили троје Хрвата: Делфу и Илку Видачковића, брата и сестру и Тому Марковића. Кажу Делфу ће пустити у град да однесе писмо за размену а њих двојицу спровести на Борке у полицију да чекају размену за Милу Јањића..  

У том на врата бану Вукан Калем, комшија им. Нисмо се видели има година дана. Тих, миран, ненаметљив. Заједно смо водили акције у селу, асфалтирали пут, село електрифицирали трофазном струјом, у тиму са Златаном Видачковићем, Мехом Пајићем и Ристом Гркавцем… Подржавао нас је народ све три нације. Три села око 1.000 становника. Вукан, утучен и забринут нестанком Миле Јањића, братића његове жене. Он одмах из прве: ,,Чуо сам да си јуче стигао на Борке. Молим те, да ли се гори ишта прича о нашем Мили? Знамо да некима људима на Борцима нису искључили телефоне, па и даље контактирају са градом. Да ли ико ишта зна о њему?  

Ништа ново, мој Вукане! И гори се свашта прича и нагађа. Ништа конкретно. У једном моменту из џепа извади неки папир ,,Ево, добио сам од наше команде да ово писмо дам Делфи да носи у Коњиц и преда команди ХВО-а. Мало сам га погужвао а лош је рукопис, у селу нема писаће машине. Дај молим те препиши га, знам да имаш читак рукопис”.

Хоћу, како нећу, велим, кад је због Миле све бих учинио. Брзо сам преписао, свега три-четири реченице. Преписао сам и за себе, да имам докуменат. Вукан вели: ,,Делфу ће, до Равног кука, пратити Пеша, Милин брат. А ону двојицу момака ће спровети на Борке у милицију да чекају размену за Милу. Команда је одлучила да их спроведу   четворица ,,шаренаца” који иду за Невесиње”.  

,,Не знам, зашто их одмах од Вулића кућа нису спровели на Борке, шта их водају по селу”, вели Вукан.  

И мени чудно да то нису урадиле њихове комшије.. Још сам под устиском јутрошње Шћепине приче како су наши Јаковљевићи безбедно спровели своје комшије Крњиће до Равног кука… Настављамо причу. Кажу да је у јучерашњој борби погинуо Јозо Видачковић. Остали мештани Видачковићи и Бурићи (Хрвати) захтевају да се иселе из села. Команда им је одобрила стим да ће им до Равног кука обзбедити пратњу. (После два-три дана, на Борцима сам сазнао да нису отишли из села како је био првобитни план…)  Изађе Вукан. Ристо окрену причу. Као да је намјерно бежи од ове суморне збиље. Прича како су он и Милорад Босанац 1943. везних руку, са Кисера, побегли партизанима. Занимљива прича…

Из Куле идем у Сућешницу, нашим Јаковљевића кућама. Последњи пут сам био у августу прошле године. Прво сретох рођака Чеду. Кућа му и јест прва од гувна. Само што се поздрависмо, а он из прве. ,,Види шта нам уради Тито и његова комунистичка клика.  Разбише државу и сад по старе дан, у седмадесетој години, морам узети пушку у руке, умјесто мотике да окопавам кумпјере. Разбише државу којом су владали скоро пола века. А годинама су трубили ,,стара и трула краљевина Југославија”. Њу 1941. бар разби тада најача војна сила – Хитлерова Њемачка. А Тито и његова клика, за пола вијека  владивине, остваише земље у расулу и потекоше потоци крви”. Чедо ко Чедо, није жив ако не оплете по комунистима. Против њих се борио од 1942. године, а пре тога је скоро годину дана био са њима у Коњичком партизанском батаљону. Зато их добро познаје.

Међу кућама сједе жене, очи  су им упрте према нашем Гају, где им синови и мужеви држе положаја. Ни пола километра од наших кућа. Немају стује, искључена им је као и целом селу. Код куће ми снаја и маћеха, браћа на положају. Маћеха Савка стално хуче. Боји се граната, ко накупила се страха, још 1943. кад је за време битке на Неретви носила партизанске рањенике. Носе их од Главатичева до Невесиња, киша пада, а њемачки авиони бомбардују њихову колону. Никада се тог страха није ослободила.

Предвече, са Гаја наиђе Ранко Вулић. Иде на Борке до Симића кућа. Сутра му сестра крсти унуку. Таман, идемо заједно. Морам да проверим да ли су се возачи из ,,21.маја” вратили у Београд. Тек што смо изашли на Кешића Селаце, кад Ранко угледа велики дим како се диже изнад Златара (војног објекта) више Љуте. Нагађамо ко ли га запали?  Можда су војници ЈНА не би пао у руке Муслиманима и Хрватима. Вероватно се повлаче.

На Кисеру нас ухвати мрак. На Крњиној Коси, пред колибом Боре Јаковљевића,  кафенисали. Мјесечина као дан. Тек што смо пошли према Клецима кад запуца на Борцима из правца Гакића. Питам шта би ово могло бити: ,,Ма ништа, то наши мало шенлуче“ добаци Ранко. Међутим пуцњава све јача и јача, заштекташе пушкомитраљези. Одјекују детонације од бомби. ,,Е ово би богами могло бити опасно” велим му. Стојимо и гледамо у правцу Борачког поља. Видимо да се борба води по самом брду – превоју према Гакићима. Свраћамо  на Клеке, војни објекат, да сазнамо шта се догађа. Заставник Ерак, каже: ,,Дата је узбуна на Борцима, наши су нападнути из правца Гакића“. Нико не спава. Негдје око поноћи, стиже вест. У судару два камиона погинули Ђуро Калем и Драго  Мићевић, а тешко је повријеђен Ђуро Голубовић. Сударили се Наврпоља, возили камионе под смањеним светлим да не открију српске положаје. Завлада нека мучнина и туга, прва борба и већ прве жртве.

Код Ерака смо и преноћили. Чим се свануло изађем пред објекат. Гледам и чудим се! Први пут пред овим објектом, а стотину пута сам био на Кисеру. Ни километар од ујакове куће.  Силазимо до Шантићеве виле. (1913. у њој боравио Алекса Шантић после прогона из Мостара,).  Ранко оде код Симића, ја продужих у ТО. Време је за доручак. Кад тамо нека војска, постројена, у војничком претку. Дижу заставу. Добро обучени и наоружани. Кажу ово су Гачани. Ноћас су стигли и одмах ступили у борби у правцу Гакића. Први напад муслиманско-хрватских снага су одбили и ушли у Гакиће.  Баш војнички делују. То је Први јуришни гатачки батаљон. Командант им је капетан Јоргић, тако га зову. Први утисак, прави српски официр. После доручка одоше у правцу Гакића. Народ утучен погибијом двојице бораца Калема и Мићевића, али и охрабрен доласком Гачана.

На сваком кораку сусрет са познатим лицима са којима се годинама нисам видео. Многи су избјегли из Челебића и Коњица и околних села. Причају своје невоље и патње, од ноћних стража, наоружавања, напушања кућног прага до доласка на Борке. Бесни су на многе Србе факултетлије, бивше руководиоце, политичке функционере, резервне официре, који их напустише у најтежем часу и побегоше у Србију и Црну Гору. Неки прете да им се одузима имовина, куће и викендице пале. Срећом ништа од тога није било.

После подне вратише се Гачани. Водили су тешку борбу у Гакићима. Носе двојицу рањених сабораца. Али носе доста заробљеног оружја и муниције. Кажу да су нападачима нанели тешке губитке седам-осам погинулих. Сумњам у тај број? У исто време чују се детонације од артиљеријских  граната које падају по Бијелој.    

Понедељак, 11. мај. Велики се народ искупља код Цркве на Борцима. Сахрана је погинулих бораца Ђуре Калема и Драге Мићевића. Велика жалост. Почасни вод војника, одају последњу почаст плотунском паљбом. Од покојника се опрашта Боро Симић… Прилази ми Урош Калем из Бијеле пита да ли има нових информација о Мили Јањаћу. Драган Скоруп, будући председник Извршног одобра Српске опшрине, ме замоли да му урадим план информисања цивилне власти – у ратним условима. Због тога ћу остати дуже који дан на Борцима.   

Сутрадан, 12. маја, велика светковина Свети Василије Острошки. Велики народ пред црквом. Из Бијеле ко год дође одмах пита има ли ишта ново о Мили. Приђе ми Јово Андрић избјегао из Сарајева. На Кисеру је у Андрића колиби. Тражи смештај на Борачком језеру. Каже: Знаш шта има ново: Ону двојицу момака Илку и Тому што су потјерали из Бијеле на Борке у полиицју за размјену, за Милу Јањића,  нису истјерали на Кисер. Изгледа да су негдје успут ликвидирани. Свашта се прича.  

,,Идиоти, шта учинише, за кога ће сад Милу мењати” Знаш за Славкова сина су могли размијенити десет Срба. Јер се већ чуло да су Хрвати и Муслимани исти дан Идбру ухапсили десетак Срба, код њихових кућа. Држе их коњичком затвору. Е, сад је готово са размјено!

На Борцима је све занимљивије. Догађаји те носе, смењују једни друге. Почео је да пристиже српски народ с десне стране Неретве, из Џепа, Живања, Загорица, Врдоља, Блаца. Пробијали су се преко планина и стигли у Калиновик. Жене и деца су продужили за Србију и Црну Гору, а војноспосбни мушкарци упућени на Борке. Причају о напуштању Златра, војног објкета, о погибији Младенке Магазин, напуштању села и пробијању према српској теритрији. Оптужују командната војног објекта ,,Љута” за велеиздају. Јер се са војницима ЈНА повукао у другом правцу одакле су хеликоптерима пребачени у Београд.  

Занимљиво је да многи слушају Радио Коњиц. Србе на српској територији називају агресорима и четницима.  Тешке оптужбе!  Гледам, народ равндошан на те њихове оптужбе. Признајем да ми је нелагодно слушати такве вести. Никако да се навикнем да је то чиста пропаганда. Мештани су на то огуглали, не узбуђују се. Збијају шалу на рачун инфомације да су за два дана јединице ТО Коњиц обориле четири авиона и један хеликоптер ЈНА.

Борбе се распламсавају. По Бијелој свакодневно падају гранате. Гачани и мештани (спрске одбрамбене снаге) и даље воде борбе у Гакићима и Џајићима. Прича се да на обе стране има погинулих и рањених.  

Сутрадан, у Центру ТО затичем постројен Први јуришни гатачки батаљон. Командант  капетан Јоргић пред стројем.  На шаторском крилу изложили наоружање и муниицју коју су заробили за време борбе у Гакићима и Џајићаима. Пушкомитраљез, два калшњикова. Више рапова и оквира са муниицјом. Кажу преко 2.000 метака.  Капетан пред постројеним Гачанима и окупљеним народом одржа кратак говор. Затим из торбице извади неку свеску, ,,Браћо Борчани! Нису вас напали комшије муслимани Гакићани, иако је из тог села почео напад,. Напала вас је добро опремљена и обучена усташка једница. Зове се Прва Сплитска добровољачка сатнија. Команднат им је неки Зуфер Хусовић. Ево његовог ратног дневника. Пошли су из Дувна (Томиславграда). Колико видим по списку људства, већина су Муслимани. Има их око 70. Све пише кад су кренули према Коњицу. Народу као да лакну. Многи коментаришу, значи због њих смо побјегли из Коњица.  

После говора прилазим капетану Јоргићу, тако га зову. Чуо сам да је био полицајац. Тражим да ми да дневник да га мало погледам. Не дозвољава, иако сам му се представио. Тражи ми новинарску легитимацију. Показујем. Тек онда га пружи: ,,Ево увјери с еда је оргинал”  Гледам обични роковник – планер.. Писан латиницим. Пошли су из Томислаграда у организацији тамошњег ХВО. Запамтио сам да су у Спиљане стигли, 7. маја. Цео дан, 9. мај извиђали су покрете јединица и људи по Борцима и ватру нису отварали….

На крају у тој борби Гачани су имали двојицу теже рањених и несталог Раду Милинковића, који је заробљен и убијен. После двадесетак дана њего тело је испоручено српској команди на Борцима. Колико је у тој борби погинуло Хрвата и Муслимана, доста се нагађало. Број је увеличан. Међутим, прошле године, 23. августа (2023.)  Радио Коњиц је објавио информацију о откривању споменика у Гакићима погинулим шехидима, из тог села у рату 1992-1995.  Колико се види од осморице погинулих Гакића један је погинуо у тој првој борби. Међутим, у близини је откривен  и  споменик Мати Мамићу (1968) из Мијакова Поља код Томиславграда. Први је погинуо, у првом нападу на Борке 10. маја 1992. као припадник Прве сплитске добровољачке сатније   

Припремам се за повратак у Београд. Ближи се 21. мај, Дан фабрике. Идем у Бијелу по личне ствари. У нашу заједничку кућу, се улази трком, преко брисаног простора – двадесетак метара. Са Љубине, муслиманско-хрватских положаја, кућа се види као на длану. Директна мета, једном је погодила граната. Улаз у кућу је заштићен дрвеним фоснама. Сједимо у соби код брата, кафенишемо. Ту су Чедо, Шћепо, Душан… Кад дођоше двије снаје од Крњића кућа. Кажу биле смо код Мејре, (једина жена од Крњића оствљена да пази и намирује стоку). Поручила је нашима да хоће да иде у Коњиц, не може издржати самоћу и страх од граната које падају по селу са муслиманско-хрватских положаја.

Згледасмо се, док ће Чедо: ,,Кад хоће нека иде”. Душан ће је пратити до Равног кука. Неко рече, треба питати штаб, да ли ће дозволити. ,,Кога питати!” плану Чедо. Е, знади, ја сам штаб, Никога ја не питам. Комшијама смо гарантовали сигурност и тако мора бити.” Окрену се према мени: ,,Дедер, извади папир и оловку и пиши Штабу: ,,Мејра Крњића, данас сели у Коњиц, Душан наш ће је пратити до Равног кука. Само толико да знају.“  

,,Кога ћу потписати?

,,Стави Чедо, и ништа више. Па да видимо ко ће мени и Душану стати на пут.

Е, сад пиши друго писмо, њиховој команди у Коњицу које ће им Мејра предати. Пиши: ,,Поуздано знамо да је Миле Јањић заробљен и у вашем је затвору. Тражимо размјену. Додаћемо и за оног Гачанина Милинковића, који је зарбољен у Гакићима. Као и ону групу Срба из Идбра… На крају, питам, чији потпис. Стави било кога. Разумјеће они све. Добро, имам већ једно писмо, ставићемо Команда Невесињског корпуса.“ Море! вели

,,Оде ти Чедо у високо, чим у име корпуса диктираш писмо.“ Не могу да га не пецнем. .     

,,Стани, да погледам то”? Кад угледа да сам писао латиницом, тргну ми онај папир из руке.

,,Дошао си из Београда да усташама пишеш писмо латиницом!

Па човјече, разуми”, велим ,,Може управо ћирилаца неког од њихових да иритира и то буде повод да Милу дегенче!.  

Дај боже да је жив? ,,Док си био на Борцима, неколико је писама из села размјењено са њима у Коњицу. У сваком наши траже Милу, а они одговарају да није заробљен, нити је у затвору.  Нешто ми то сумњиво, да је код њих они би га понудили за размјену, пошто и њихових има у нашем затвору. Питај бога? А можда га и крију, вајка се Чедо, Знаш, био је једини добровољац из села на Мостарском ратишту”.    

Жене одоше до Крњића кућа. Брзо се вратише. Са њима иде Мејра торба на леђима, води краву. Снаја јој даде теткину (маћехину) црвену хаљину да обуче. Ко зна, ко може у путу да их сретне. У подне кренуше, Душан са њом кроз село, прати је до барикаде на Равном куку, она продужи у Коњиц, а он се врати у село.

Заврши се рат. Крњићи се вратише својим кућама. Прође десет година, кад ТВ емисија ,,У име народа” води је Јосип Пејаковић, познати југословенски глумац. Дошао у Бијелу, Крњића кућама, разговара са Мирсадом Крњићем, Осмнаовим сином. Поред осталога Мирсад прича како су исељени из села, почетком маја 1992.

,,А овдје је било велики белај”, пита Пејаковић

,,Да, вели Мирсад и наставља, ,,Овдје тог 1. маја 1992. искрено говорећи, комшије су наше дошле, фино нас опоменуле, дошли су кажу неки резервисти са старне. Ми би вас провели до Лупоглава (Равни кук линија разграничења), да вам неби ко наудио, наштетио и то. Ипак комшијски је било да направе добро:

,,И они вас извели?

,,И они су нас извели. Била је прича, ово је три дана и свак ће се вратити својој кући. Али ипак ја се захваљујем њима, никоме није фалила длака с главе….” (ТВ емисија ,,У име народа” Јосип Пејаковић, Јут-јуб 19. јул 2016.)

………….

Крећем за Беогард. Идем у Кулу да видим да ли неко иде на Борке, кажу ићи ће  коњоводци, Саво, Драгиша, Гојко и Јанко на коњима догоне храну, одећи и обућу у магацин Црвеног крста. То им је једино превозно средство, јер пут од Равног кука до Врапча није проходан, обе стране га контролишу. Самном је и Чедо. Пошао да обиђе болесног зета Крсту Јањића. Свртаисмо у штаб на Бару,  дежурни момак, неда нам да уђемо. Каже наређено је да нико не улази ко није члан штаба. ,,Е, јебо вас ваш штаб, кењац вам га ушао” Чедо ће из прве. И ухвати ме за рукав.

,,Ајамо, одваде да их не гледамо. Идемо право код Крсте Јањића. Био је то велики јунак у прошлм рату, како док смо били с партизанима тако после и у четницима.” Крсто , дубока старост 88 година, тешко ме прпеознао. Давно сам отишо из села…

Сретен Јаковљевић

Извор и фотографије, Стара Херцеговина.

Документи,  Архив Црвеног крста.