Пре педесет година – на референдуму човек бациo гласачку кутију

Datum: 23 јун, 2024

Недеља је, 23. јун 1974. У сеоској школи, у Бијелој код Коњица, референдум. Мештани из три села: Горња Бијела, Мадешковићи и Јошаница тајним гласањем се изјашњавају о увођењу ,,мјесног самодоприноса за изградњу Oмладинског дома”. Дом се већ зида добровољним радом старијих мештана и омладине. Требало је то и оверити – озаконити. Да људи сами одлуче, да ли прихватају нове обавезе или не. Истини за вољу, у почетку су многи сумњали у успех акције. Памтили су да се још 1948. године Дом почео градити и није завршен. На његовим темељима градимо нови, добровољним радом и сопственим средствима. По оној народној –  у се и у своје кљусе! Без подршке и помоћи од општинских структура и Комитета партије.  У селу није било ни партијске организације.

Да подсетимо, у та три села са близу 1000 становника, Срба и Хрвата било је подједанко, по  40 одсто  а Муслимана 20 одсто. У таквој средини изабран сам за председника омладинске организације и председника Одбора за изградњу дома. Нисам био члан Савеза комуниста, а ушао у 25 годину. Истине ради ветар у леђа давала ми је лична карта, што кажу, очево име и презиме. И отац ми је успешно водио акције у селу. Круна његова рада је изградња црквене капела у српском гробљу, пре 60 година, прве за време комунизма у коњичком срезу.

Но, вратимо се реферндуму. Гласање је у учионици основне школе. Јединој друштвеној просторији у селу. С неизвесношћу смо очекивали резултате гласања. Знали смо да улазимо у велики ризик. Ово је прво пут да се мјештани тајно изјашљавају да ли ће прихватити нове намете. Да уплате по 30.000 старих динара и одраде по три дневнице. До тада су се на зборовима бирача доносиле такве одлуке. Одлучили смо да радимо по закону о спровођењу месног самодопринса. Једини исправан пут. Па шта буде?

Око подне у учионицу уђе човек, галами, виче: ,,Какво ваше гласање… Ви да спроводите неку демократију. Ево вам ваш дом”. Са стола, испред чланова бирачког одбора, баци бирачку кутију на под. Створи се галама, вика. Неки узвраћају: ,,Ово одмах пријавити у СУП и Комитет. Он је против народне слоге, омета друштвену акцију.. Псује, вријеђа”. ..

Умирујем их. Људи, станите мало. Знате га добро. Нема тужакања. И наши стари су се свађали али се нису тужакали за малу ствар. Њему ће највећа казна бити ако се изгласа самодопринос… Тако је и било. Од 662 бирача уписана у бирачки списак, гласало је 399 или 60,2 одсто, од тога ЗА 58 одсто. Против је било 13 гласачких листића и три неважећа. И тако, слогом и радом Дом је завршен и свечано отворен 27. јула 1975. За време акције било је напада и увреда. Као председник Одбора, уживао сам  огромну подршку народа. На те нападе сам директно одговарао. На томе се и зваршавало. Нико није тужакан по општини и Комитету. Нити је мене ко тужио. Ми смо то решавали на сеоски начин ,,чињеницама, директно у чело”. Тако нисам стварао нове противнике, већ сам и старе придобијао на своју страну. Време је то и потврдило.

Жалба Уставном суду Босне и Херцеговине

 Тек што прође пола године од изградње Дома, на збору бирача изабраше ме за председника Одбора за изградњу – асфалтирање пута кроз село. Велика част, још већа обавеза и одговорност. а тек сам ушао у 26 годину. Треба градити пут дугачак пет километара, са банкинама скоро пет метара широк. После су сељаци говорили ,,аутобуси се и трку мимоилазе” Велика инвестиција, око два милиона тадашњих, немачких марака. Почињемо акцију, опет се ослањамао на сопствене снаге. И опет главни терет паде на плећа мештана. Уводимо месни самодопринос, да се сваком запосленом одбија по пет одсто од плате. И тако три године.  Мушкарци од 20 до 60 година старости обавезни су одрадити по осам дневница.

Све је то требало да потврде бирачи на референдуму. У његов исход нисмо сумњали,  после угледа стеченог у акцијама на изградњи Дома.  У недељу, 6. априла 1976. тајно гласање. Резултат, импресиван, незапамћен, у Херцеговини и шире. Народ добровољно пристаје да му се три године одбија по пет одсто од плате за асфалтирање пута. У бирачки списак уписано 542 бирача. (Изостављен је десни део Јошанице, јер су сами до села пробијали пут другим правцем). ЗА је гласало 488 или 90 одсто, 16 против и три неважећа. Листајући штампу из тога времена нисам наишао на такву слогу и самоодрицање сва три народа. Јединствен пример у Босни и Херцеговини. Поред добровољног рада, мештани су се одрекли накнаде за одузето земљиште, као и за посечено воће. С обе стране пута је приватна имовина. Највише земље је одузето Ружици Зовко, без накнаде и било какве примедбе. Увек нас је с осмехом дочекивала. А преко поточића, њени суседи из Цагара, за померање камена из обале галамили и псовали.

И због тога није баш, све ишло глатко. Било је отпора, проблема са ,,градским” – Бијељанима који су живели у граду, а имали имање у селу, кућу или викендицу. Референдум о самодопринису није их бавезивао. Све је било ствар њихове добре воље. Већина их је извршила своје обавезе уплаћујући по 500.000 старих динара. Али било је појединица који ни лопате нису бацили на путу, а имали викендице и куће у селу. Нису се претргли ни рођени Бијељани који су живели ван Коњица у многим местима бивше државе, а задржали имање у селу. Од њих 20 само су двојица новчано подржали акцију. Исто тако од 12 мештана  на раду у иностранству само су четворица Видачковића и један Бурић уплатили девизна средства и подржали акцију. Истини за вољу, до тада нису могли ни сањати да ће асфалт стићи и до њихових кућа – на крај села.

 И тако, успешно се заврши референдум, крену акција, али једног дана позва ме председник општине Боро Куљанин, Митров из Доњег Села. Дугогодишњи судија Окружног суда у Мостару. Одмах ме дочека с врата: ,,Јаковљевићу, надрљао си”. Из фиоке вади неки папир и показује. ,,Ево стигао ми је допис из Уставног суда Босне и Херцеговине. Захтјевају да провјеримо све чињенице око завођења мјесног самодоприноса у вашем селу. Наиме, један ваш мјештанин је написао анонимно писмо Уставном суду и навео да је референдум незаконито спроведен” заврши Куљанин.

,,Предсједниче, знате расположење народа за акцију, на референдуму 90 одсто ЗА. Ваша општинска изборна комисија је то потврдила. Документација је код вас. Све је јасно ко дан”. Одговорих му.

 ,,И мени је јасно, али суд је суд, тражи папире и чињенице” вели председник и позва Хазима Цокоју, председника Извршног одбора Скупштине општине. ,,Дај види ово и да твоја служба провери и припреми одговор Уставном суду”. На томе се све завршило. На крају Боро ми више у шали рече: ,,Молим те, можеш ли претпоставити ко је писао писмо.

Знам, тај и тај, То су његове речи. Препознајем их са збора бирача. На крају, остао је у мањини, међу оних 13 коју су гласали против у односу на скоро 500 који су прихватили самодопринос.  

,,Шта да радимо”? поново ће председник.

,,Ништа. Нико у селу неће знати ко је писао писмо Уставном суду. Нећемо се тиме бавити. Човјек је имао уставно право да се жали, али је остао у мањини. Од тога не треба правити случај, нити тужакати по селу и општини. Рађе ћу са њим у четири ока, расправити него тужакати у Комитету.  И истицати, да нам појединци ометају велику друштвени акцију и разбијају слогу сва три народа. Знате већ, како би то Комитет срочио и од тога направио општински случај”

 Боро се насмеши:, ,,Па нека тако и буде”. На томе се све и завршило. С аутором писма сам се виђао често. Једном сам му у шали набацио: Имао си слабу процјену о успјеху самодоприноса. Не иде вас 13 против скоро 500 људи.  Прођоше године, често смо се сретали и зборили као да се ништа није догодило.

Сретен Јаковљевић

Извор, Стара Херцеговина

Фогографија, Стара Херцеговина