ОДЕ И НАШ ЉУБО ДРАГИЋ

Datum: 5 јул, 2026

Пре четири дана, оде још један човек, људина Љубан Драгић, из Бијеле код Коњица. Премину у Требињу у 92. години. Син Јове и мајке Јоке Брадинке, рођене Мркајић у Брадини.  Из угледног је братства Драгића. Углед су стицали радом и домаћинлуком на добром имању.  Лако се делили, никад на суд нису отишли, између себе се не жене нити удају.  На славама   на челу софре су седили.

Васо, родоначелник братства својим трудом је стицао имање и углед. Перо је чамијао у аустријском затвору, јер се борио за слободу и права свога српског рода. Син му Ђорђо,  познати хотелијер, власник ресторана у Коњицу и Мостару, за време Краљевине Југославије. Убише га комунистички илегалци, пред црквом у Коњицу 1943, као команданта Коњичког четничког среза. Кћерка му Бранислава Сека, пре скоро седамдесет година је прва жена из Југославије докторила на Сорбони на француском језику. Брат му Ђуро иако је одселио у Сарајево,  земљу није продавао већ је братићима поклањао. А имао је двоје деце.  

Трећи брат Јово, домаћин сеоски кнез и носилац Светосавског ордена. Међу првима га убише усташе 1941. Иза њега остаде осморо деце, троје која остадоше из покојне Симане и петоро која ми роди Јока Брадина, четири кћери и син Љубо. Брадинка постаде једини стуб куће и хранитељ породице.  Пригрли децу мајчинском љубављу, мајка адамског колена. То село памти пи препричава. У ратном вихору погибоше јој пасторци Чедо 1941. у борби против усташа, први пали борац у коњичком крају, у устаничком одреду, а Зора, учитељица, у партизанима на Сутјесци 1943.

Љубан је рођен 1935. у шестој години остаде без оца. У школу пође тек у десетој години, прва послератна генерација. Као бистро сеско дете остаде истакну се по добром валдању и учењу Из математике је увек био најбољи, како у основној тако и нижој реалној Гиманзији. Изабран је за секретара омладинске организације у селу ( 1952.)  ,а председник је Вукашин Калем. Иза себе оставише добру и сређену организацију.  Љубо је имао дара и за глуму,  у драмској секцији освајао је награде на општинском такмичењу.

Војску је служио у гардијској јединици, као добар војник примљен је у Партију. Из ње је убрзо искључен под оптужбом да није одавао четнике одметнике.  Тешко је дошао до посла. Покушао је да се запосли у општини као геометар  у Катастру. Успешно је прошао све провере знања код Шпире Ковачевића чувеног шефа коњичког катастра. Али из Комитета Партије стиже негативан одговор.  ,,Четничка је то кућа и помагала одметнике” .А  брат му Чедо погину у борби са усташама у окотбру 1941 као устаник (партизан) а сестра Зора као партизанка на Сутјесци 1943.

Љубо се није смирио, тражио је посао, конкурисао у шумарску школу на Илиџи код Сарајева. На тестирању – пријемном испиту, најбљои рад урадио. Школу завршио с одличним.  Прво сужбовање у Требињу, потом убрзо премештен у Невесење, где је најдуже службовао. Док је службовао у селу Лакат, (1962.) оженио се Живаном Вујичић из села Прковићи.  Добили си двоје дивне деце Велибора и Велиборку. Била му је верни животни сапутник до упокојења. пре четири године.

Љубо је почетком 1974. са службом прешао у Коњичку општину. Кућу направио на свом имању, чувеном Плацу. При крају радног века, уместо да ужива пензионерске дане у породичном кругу. 1992. изби несретни грађански рат у Босни и Херцеговини. А братићу му Бранку, поручнику ВРС, испред 2. лаке пешадиске бригаде Херцеговачког копруса, првом у коњичком крају, на гуди окачише Медаљу за храбост Милош Обилић.  Љубо је четири године са сином и братственицима служио је своме народу у Војсци Републике Српске.  На крају, ратни путеви их одведоше у избјеглиштво. Место боравка су мењали од Невесиња до Ниша.   

Цео радни век, радио са људим разних карактера и сорти. Он чувао и штитио државну шуму од разних сеоских дрвокрадица. У ту је имао меру, људскост и достојанство. Тиме је и стекао углед и поштовање сељана. Није улазио у конфликте, по томе је био познат. Што би народни гуслар рекао имало је по коме да му дође.

И дубоку старост је доживео окружен пажњом сина и кћерке, родбине и пројатеља. На вечни починак испрати га бројна родбина, пријатељи и познанници. После свештеника, од њег се бираним речима опрости Љубан Дука, из Невесиња  народни гуслар, познати беседничар и велики задужбинар. О свом имањаку,  Дука је надахнуто и питко беседио. Беседио о човеку с ким је дружио и пријатељовао више пола века. У том тренутку многе очи засузише, а имале су за ким. – за великим човеком и људином.

Невесиње, Лука, Велика Госпојина.2002. година: моја маленкост, кум Љубо и Љубан Дука, наш пријатељ више од педесет година.

Своме куму Сретен Јаковљевић

Извор Стара Херцеговина,

Фотографије  – породичне