На данашњи дан пре 45 година – општинске власти ме бојкотују, а народ слави
Datum: 17 сеп, 2023
Недеља је данас, 17. септембар. Сећања навиру, баш на данашњи дан пре 45 година, велика свечаност у завичају. Слави се отварање модерног асфалтног пута у дужини пет километара. Дело сва три народа, из три коњичка села близу 1000 становника. (Горња Бијела, Младешковићи и Јошаница).
Освану лијеп дан, бог дао за такве светковине. На тек асфалтираном игралишту, испред новосаграђеног Омладинског дома свечана бина. Народ се окупља пристижу и гости. У Дому се припрема гозба.. Чедо Вулић и Мујо Крњић приремају месо, 10 печених брава. Конобари сортирају пиће. Жене доносе пите испод сача, колаче и друге ђаконије. Бошко Јањић се заметнуо са печеним бравом као пушкомитраљезом у току рата.. За њим Ристо и Шћепан Драгић носе брава и они прилажу свој дар. Звонко Барић довуче гајбе грожђа – преко 200 килограма. На Равном куку је свечано пресецање врпце. Пешачи се километар према Дому. На челу поворке Стјепан Зидар са музичким оркестром (плех музиком). Пролама се Бијела од труба и бубњева.
И општински фунционери су ту, Јосип Стенек, председник општине, Сафет Алагић, потпредседник, Ибрахим Вајзовић Брацо, секретар Општинксог комитета Савеза комуниста, Милан Ковачевић, председник Општинске конференције ССРН, Садик Лепара, председник Синдиката, Бећир Реџић, председник СУБНОР-а, Грујо Жужа, председник омладинске организације. Првоборци, споменичари, Влатко Лазаревић, Драго Симић, Ангелина Драганић. Потпуковник ЈНА Мехмед Прохић, и пуковник Ристо Лазревић, који је много помогао у изградњи пута.
Ту су и новинари, локални, стиже и телевизијска екипа из ТВ Сарајево. Новинар Младен Полексић, ми каже снимак иде вечерас у другом Дневник који преузимају остале југословенске телевизије. Јер, по редоследу, вечерас ТВ Сарајво емитује југословенски дневник. Чланови одбора за изградњу пута, носиоци главног терета су на ногома, немурни као и за време ових акција. Учитељ и учитељица довели школску децу, окићени пионирским марамама и белим капама. Око хиљаду душа, на једном месту. Припрема се велики спектакл
Функционери и гости седе испред бине, иза њих народ. Нешто се исчекује. Нико не излази на бину. Погледи су упрти у општинске функцинере. Очекују да се неко од њих обрати маси народа. Не устају. Тајац…
На бину излази Мехо Пајић, члан Одбора за изградњу пута, поздравља госте, представнике власти, захваљује се народу на све што је дао за препород села. Прозва ме, као председника Одбора и носиоца свих акција да се обартим скупу. Наравно, имао сам припремљен говор, знао сам да општинари неће изаћи на бину. Народ то још не примећује. У свом говору истакао сам значај и вредност акција које су препородиле село. – све добровољним радом и самоодрицањем мештана – сложно сва три народа. Из три села близу 1000 становника. Срба и Хрвата по 40 а Муслимана 20 одсто. У претходној акцији на изградњи Омладинског дома стекли смо велико поверење сељана. Референдум је то потврдио 4. априла 1976. . Гласало се о увођењу мјесног самодоприноса: пет одсто на плату запосленог за наредне три године. Осам дневница да сваки одрасли мушкарац одради. Велики је то терет, јер је већ био заведен општински самодопринос од 2 одсто. На референдуму, од 542 бирача, гласало је 507 или 93%. ЗА је гласало 488 или 90 одсто од уписаних бирача, Против 15, и била су три неважећа листића. Ретко виђен резултат слоге и поверења.
На крају говора захвалио сам се народу који је изнео овај терет, затим радним и друштевним организацијама из Коњица које су помагале акцију као и Војној пошти из Хаџића која је извела завршне радове – навлачила асфалт. Укупна вредност радова преко два милиона тадашњих немачких марака. И док је народ аплаудирао и поздрављао ме и док сам силазио са бине, осетих горак укус ове велике радне победе.
На крају Ристо Гркавац обзнани награђене прегаоце, а Влатко Лазаревић почасни председник Одбора уручи Захавалнице најзаслужнијим појединцима села и организацијама из Коњица. Наста песма, весеље уз богату трпезу што је народ припремио. Савки домаћин куће је добио свечану позивницу као и председник општине. И сви који су на било који начин помагали акцију. Позивницом су се пријатно изненадили и приватници, аутопревозници коју су навлачили песак по путу, велике нам уштеде учинили у односу на друштвена предузећа, која смо на моју иницијативу избацили из посла, али ме то и коштало будеће каријере и напредовања..
Зашто смо бојкотовани?
Мало подсећање. Акцијама на препороду села (од 1974 -1980.) сам руководио, као председник Омладине, председник Одбора за изградњу и одборник (делегат) у Скупштини општине Коњиц. Изграђени су Омладински дом, игралиште, асфалтни пут, два моста преко ријечице Бијеле, пут према српском и муслиманском гробљу..
Јединствен пример слоге и самоодрицања. Мештани су се одрекли надоканде за земљу као и за посечено воће. Нико од њих не оде у Комитет или у Општину да се пожали на руководство акције. Било је мало вређања, преко тога сам прелазио у интересу завршетка акције али нисам заборавио. Радило се коректно, јавно, домаћински, без политике и велике приче о братству и јединству. Лицемерно би било причати ту причу у селу где су већином били четници и усташе. Али, постојало је искрено међусобно уважавање. Колико ти мене цениш, толико и ја тебе поштујем. То је био кључ успеха. Зато смо имали подршку општинског руководства. За време акција нико није фаворизован нити привилегован, јер ко би после могао погледати у очи Анђелку Видачковићу, Илији Драгићу и Пашану Пајићу, који хране по петоро – шесторо деце, а у кући им једна радничка плата и још предњаче у акцијама. Међутим, неки појединци навикли на привилегије, возећи директоре или бавећи се комерцијалом, живели у граду, имали земљу и викендицу у селу, избегавали су обавезе према тој акцији. Али то је дуга прича за другу прилику. .
Моја девиза у раду је била ,,карту читај, а сељака питај“. Ослањај се на сопствене снаге, ,,уздај се усе и у своје кљусе“. Е сад мало лично. У томе ми је много помогла лична карта, очево име и презиме. Да се не лажемо, шта сам као 25-годишњак могао урадити без нечије подршке. Тада нисам био члан Савеза комуниста, нити је ико мој ближи био неки руководилац. Наравно, имао сам подршку Одбора и људи који су ме бирали на збору. Али истини за вољу, главна препорука и гарнација да ће акција успети било је очево име и презиме. Сећам се кад сам на збору бирача изабран за председника сеоског Одбора, сељаци ко сељаци, мудрују, сумњају и зборе: ,,од тог посла нема ништа, пропашће као и друге акције“. Тад устаде председник борачке организације у селу, Муслиман и вели: ,,Људи, успјеће, Ђурин је то син“. А у току рата су били на супротним странама.
Отац ми је, такође учестовао у многим акцијама: електрификација села (1957). Две године касније водио акцију да се први пут огради српско гробље у селу. Био председник одбора за изградњу капеле у гробљу коју је 9. августа 1964. освештао владика Дабро-босански Владислав.. Од тада до смрти 1969. члан црквеног одбора Коњичке парохије. Такође, као представник села, са општинским служебником у јесен, кад добро роде шљиве, прегледали ,,дропове“. Он испред сељака, (нашто налик на садашње обдусмане) са порезником процењују род шљива. Свако вуче на своју страну, Али ипак Ђурина се више питала. Мало ко је платио порез. А велика села: Турија, Превље, Поље Бијела Младешковићи, Јошаница и Горња Бијела. Ово намерно истичем, да се зна ко ми је стајао иза леђа. Партија и Комитет, наравно нису, јер на почетку акција нисам био члан Савеза комуниста. Породична биографија ми није ишла у прилог, јер су сви моји били на супротној страни – Дражини војници и његови следбеници до краја рата. Двојица робијала и после рата, одбили да уђу у колективизацију – земљорадничку задругу. А тројица момака доспеше у затвор, јер на дочеку Нове 1960. године у школи у Бијелој се потукоше са Клишанима бранећи част девојке која није имала браће, а није им била род. Тад су и неки Хрвати били на страни Јаковљевића момака.
Истина, у свом раду сам имао апсолутну помоћ и подршку чланова сеоског Одбора., као и угледних домаћина. Били смо јединствени, није било подела, нити ,,кртица“ Једини циљ нам је био да се посао успешно заврши са што мање трошкова. Зато каријеристи нису могли доћи до изражаја.
На крају Вукашин Калем, мој заменик, иначе општински инспектор за комуналне послове, прави сарадник, заједно смо обијали прагове по граду тражећи подршку и помоћ за нашу акцију. Знајући које послове сам радио и труд уложио, мерећи са стотинама дана а не сати, предлагао је да се новчано наградим. У страту сам одбио било какаву причу о награди. Јер нисам радио за новац него да се помогне народу и одржи реч коју сам дао на Збору бирача, кад сам изабран за председника сеоског Одбора. А Вукану сам рекао ,, Заборави то што си рекао и хтио да предложиш“ На томе сва прича о мојој награди завршила. Али ме дочеко бојкот другова из Комитета. .
Зашто су ме бојкотовали. Одмах сам сазнао праву истину. Тројица другова из Комитета партије, нарвано Срби, задужени за српске кадрове, замерише ми као председнику Одбора што нисам долазио на ,,консултације“, око израде програма свечаности, јер смо мимо њиховог знања предложили да пут отвори Јосип Стенек, угледни професор и председник Општине. Милан Ковачевић, председник ОК ССРН Коњиц чак је био против одржавања те свечаности баш 17. септембра, на Дан прве устаничке победе над усташама 1941. Пустили причу да је то једна врста провокације. Четничко село а слави дан партизанксе победе. А, заборавили су да сви одрасли Срби из тог села били устаници и борци у Коњичком партизанском батаљону до 15. јуна 1942.
На седници Општинског одбора за обиљежавање историјских догађаја и личности, одржаној пред отварање пута, пренет је став другова из Комитета, да на свечаности у Бијелој неће говорити општински функционери. Ни Јосип Стенек, председник општине. И поред бојкота из Комитета, брзо смо се снашли. Свечаност пред народом и гостима одржана је у нашој режији. Уместо председника општине пут је отоврио Златан Видачковић, Мехо Пајић водио програм а ја као председник одржао главни говор, док су општински функционери седели испред бине. Био је то јединствемн пример у Херцеговини и шире, да се у таквим приликама представници општинске власти не обрате народу.
Весеље ретко виђено. Телевизија Сарајево је у ударном дневнику емитовала снимак са свечаности, али сутрадан у сарајевском ,,Ослобођењу“ и београдским ,,Вечерњим Новостима“ ни речи о том догађају, иако су њихови новинари присуствовали свечаности. Бојкот се наставља. Од заменика секретара Општинског комитета СК, наравно Србина, дође порука да ћу ићи на партијску одговорност – суђење, због самовоље и непоштовања линије Партије.. Међутим, то се нешто одуговлачило. Настаде невиђени обрт. После пола године ти исти људи ме предложише за одликовање – Медаљу рада. Требало је то све преживети.
На крају, градили смо мостове како између људи, тако и два преко речице Бијеле и шест мостића преко потока. Прође 40 година ниједан не однесе вода. Асфалт доборстојећи, нису га поправљали. Уз велику подршку и помоћ, предузећа ,,Електро Коњиц“ и директора Недељка Стојановића Кисе, реконструисали смо електричну мрежу у селу, мештани уместо двофазне добише трофазну струју. Крај акција је био припрема за авионско снимање терена (1982) ради сређивања катастарских књига. Обележавање је извршено без екцеса. Тад је обележено старо српско-православно гробље са темељима цркве из 12 века. Стари Муслимани, комшије нису се противили том омеђавању.
Ово је део приче о минулом времену, како се некад радило и градило, људи међусобно поштовали и уважавали. А, данас буду бог с нама, они који су некад били у зачељу, сад су у челу софре, моралишу, и хоће да се њихова пита. А заборављају да је време неприкосновени судија – сваког смјести где му је место.
Сретен Јаковљевић
Фото ,,Игман“ Коњиц, Тодор Вулић и Сретен Јаковљевић